Ratko Radovanović / Ратко Радовановић

Sa Wikipedije, slobodne enciklopedije

Ratko Radovanović, rođen u Nevesinju 16. septembra 1956. godine. Igrao na poziciji centra, visok 210 cm.

Košarkom se počeo baviti u Sarajevu, u ekipi Bosne 1972. godine. Nakon jednogodišnjeg juniorskog staža postao je prvotimac Bosne, i od 1973. vježba pod kontrolom trenera Tanjevića. Godine 1973. debitovao je u omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije. Za "A" reprezentaciju odigrao je više od 150 utakmica. Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je zlatne medalje - Balkana, Evrope, svijeta i olimpijsko zlato! Sa ekipom Bosne bio je dvostruki prvak Jugoslavije i pobjednik Kupa Jugoslavije. U dresu Bosne bio je prvak Evrope! Za prvi tim Bosne odigrao je 500 utakmica i postigao oko 10.000 koševa. Godine 1980. proglašen je za najboljeg sportistu Bosne i Hercegovine.

Alfa i Omega kluba iz Železnika

izvor: adriaticbasket.com

Za predsednika FMP-a Ratka Radovanovića, rođenog Nevesinjca koga svojataju Nikšićani, a Sarajlije obožavaju, kažu da je „alfa i omega" kluba iz Železnika. Čini se, sa punim pravom. Jer, otkada je 1996. godine postao desna ruka prvog čoveka kluba Nebojše Čovića, krenuo je vrtoglavi uspon čete iz predgrađa. Panteri su od tada tri puta osvojili Kup Radivoja Koraća, a 2004. u Zagrebu domogli su se i šampionskog prstena Goodyear lige. 

Radovanović je bio prvi centar Bosne 1979, kada su „studenti" osvojili Kup šampiona Evrope. Sarajevska basket raja ga nije zaboravila, priredila mu je fenomenalan doček kada je sa FMP-om 2005. gostovao u Skenderiji.

» Kako sam izašao na parket, aplauz je bez prestanka trajao bar tri minuta. Svi su stajali, bilo je prosto neverovatno. Čovek živi za takve trenutke, imponuje mi što me navijači Bosne nisu zaboravili posle toliko godina. Išao sam u Sarajevo posle rata, ali to je bio prvi put da sam tamo bio zvanično,« kaže Radovanović.

O danima u Bosni govori jednostavnim jezikom, uz vedar izraz lica. Inače, skoro uvek je tako. Slavni Raša je drugačiji samo kada FMP gubi, a to je poslednjih sezona jako retko.

» Kada odem u Sarajevo nigde ne mogu da platim račum. Bilo da sednem u kafić, restoran ili taksi, svi me prepoznaju. Ništa se nije promenilo, Sarajevo obožava košarku, na svakom koraku se samo o njoj priča. Stariji, ali i mlađi poštuju ono što sam uradio za Bosnu.«

A uradio je mnogo, statističari su izračunali da je za Bosnu odigrao preko 500 utakmica, postigao oko 10.000 poena.

» Bilo je to doba kada je košarka u SFRJ cvetala. Osvojili smo sve što smo mogli, ali zamislite kakav je kvalitet basketa u Jugoslaviji bio kada su 1978. u finalu Kupa Radivoja Koraća igrali Partizan i Bosna. Uvek ističem primer Branka Skročea, igrača Zadra. Ubacivao je po 35 poena, ali se nije makao sa klupe reprezentacije. Jednostavno nije bilo mesta pored Slavnića, Kićanovića, Dalipagića, Delibašića. U ligi je bilo 12 potpuno izjednačenih timova, svi su imali po dve, tri istinske zvezde. Tribine Skenderije su uvek bile pune, svaki vikend je bio praznik košarke.«

Posle dramske pauze, Radovanović je uzeo gutljaj kapućina i nastavio:

» Izgubio se šmek 70-tih i 80-tih, najlepših godina naše košarke. U to vreme igrali smo košarku i nismo ni pitali za platu. Ako si pravi, pare će sigurno doći. Danas je novac ekvivalent svih vrednosti. Sa tim problemom bori se menadžment svakog kluba na ovim prostorima, pa i ja.«

Četu iz Železnika na kraju svake sezone napusti nekoliko prvotimaca i nosilaca igre, ali panteri uvek imaju tim za respekt. 

» Konkurentima, kolegama iz drugih timova, uvek kažem da nemaju pojma šta ih tek čeka sledeće sezone. Kada smo osvojili Goodyear ligu 2004. napustilo nas je sedam igrača. Sledeće sezone uzeli smo Kup Koraća. Mnogi su se pitali kako? Međutim, samo se desilo ono što smo predvideli. Kada se dovodi igrač, nije dovoljno gledati dobru statistiku, već treba imati njuha, osetiti da li je zaista potreban, da li može da postane zvezda ili samo dobar klupski igrač. Svakodnevno sam u potrazi, ali moram da priznam da i Nebojša Čović ima dara da prepozna talenta. Igrao je dugo košarku, odlično je kapira.«

FMP u Sarajevo dolazi sa mladim timom (Vasić, Rašić, Ilić, Marinović, Savanović...), na čelu sa nešto iskusnijim kapitenom Brankom Jorovićem, željan dokazivanja, iako je već potrdio velike mogućnosti i na euro-sceni. Panteri su recimo ove sezone tukli skupoceni ruski UNICS u Železniku. 

» U redu za afirmaciju tek čekaju Labović, Teodosić, Erceg, Raduljica... Nameravamo da ekipu držimo na okupu nekoliko godina.«

Osim u Bosni, Radovanović je igrao u Parizu (1983-86) i Veneciji (1987-90). Za oba mesta ga vežu lepe uspomene.

» Prva sezona u Parizu mi je bila najlepša u karijeri. Igrao sam sa Draganom Kićanovićem i stvarno smo uživali. Onda se on vratio u Jugoslaviju, ostavio je košarku. U Parizu mi se rodio sin Stefan, a u Veneciji ćerka Sara.«

Koliko je bio popularan u Veneciji najbolje govori podatak da je dobio „Zlatnog lava".

» Jedini sam sportista koji je dobio to laskavo priznanje,« ističe Radovanović, jednostavan čovek, paradigma uspeha.

Sa reprezentacijom stare Jugoslavije, veliki Raša je osvajao svetsko, evropsko i olimpijsko zlato. 

Освојене медаље
Олимпијске игре
Злато	1980. Москва	Југославија
Бронза	1984. Лос Анђелес	Југославија
Светска првенства
Бронза	1986. Шпанија	Југославија
Европска првенства
Бронза	1987. Грчка	Југославија