KK Partizan - pohod na titulu evropskog šampiona 1991/92

Kad smo već kod Kiće i Partizana, evo mali dodatak... kratak isečak iz dokumentarca "Zlatne godine 1945-2002" ... pohod na titulu evropskog šampiona ... najuspešnija sezona ... osvojena je "triple kruna" 

-----------

Posle odlaska generacije Divca, Paspalja, Grbovica, Savovica i ostalih nosilaca igre u prethodnom periodu, Partizan je pred sezonu 1991./92. stvorio novi mladi tim, cije su nove zvezde bili Aleksandar Djordjevic i Predrag Danilovic. Uprava je za trenera izabrala dotadasnjeg kapitena ekipe i reprezentativca, Zeljka Obradovica, koji je dobio pomoc kakvu je samo mogao da pozeli. Na mesto strucnog savetnika dosao je nekadasnji trener i igrac Partizana, vrhunski evropski kosarkaski strucnjak, profesor Aleksandar Nikolic. Uz punu podrsku Uprave, trenerski tandem je sa mladom ekipom zapoceo izuzetno ozbiljne pripreme.

Ubrzo je mladi trener Obradovic istupio u javnost sa nekim izjavama koje su se mnogima cinile nerealnim. Tvrdio je da Partizan opet ima izuzetno jaku ekipu, da je novi tandem Djordjevic -- Danilovic najbolji bekovski par u Evropi i da njegov tim u Evrpskoj ligi nece biti autsajder.

Ispostavilo se da je Obradovic bio u pravu, iako se na Partizan te 1991. godine obrusila jos jedna nevolja: FIBA je, zbog rata u Hrvatskoj, ekipama sa teritorije bivse SFRJ naredila da svoje utakmice kao domacini moraju da igraju u inostranstvu. Beogradski "crno-beli" su se opredelili da budu "domacini" u madridskom predgradju Fuenlabradi. To se pokazalo kao dobra odluka -- vec posle prve utakmice u Evro-ligi, bilo je jasno da ce se Partizan u Spaniji osecati kao kod kuce, jer je spanska publika na najlepsi nacin podrzala mladu ekipu.

Tako je pocela velika Partizanova "odiseja" po Evropi. Ekipa Zeljka Obradovica je u ubitacnom ritmu evropskih i domacih utakmica prevaljivala hiljade kilometara u samo nekoliko dana. Ali Obradovicev tim iz utakmice u utakmicu igrao je sve bolje.

Takmicenje u grupi u Evroligi Partizan je zavrsio na cetvrtom mestu uz devet pobeda i pet poraza. To je znacilo da ce Partizan u odlucujucim utakmicama za plasman na Fajnal for, igrati sa bolonjskim Virtusom (te godine slavni klub nosio je ime Knor). Bolonjezi su imali snazan tim predvodjen bivsim jugoslovenskim reprezentativcem Jurijem Zdovcom. Ali, Djordjevic, Danilovic, Nakic, Stevanovic, Dragutinovic, Rebraca, [ilobad, Koprivica, Loncar i Saric u tri utakmice bili su bolji i, po drugi put u istoriji Kluba, izborili su plasman na Fajnal for koji se te 1992. odrzavao u Istanbulu.

Najveci uspeh u istoriji KK Partizan, osvajanje titule prvaka Evrope, ostvaren je na Fajnal foru u Istanbulu aprila 1992. godine. Do podviga je stigla ekipa ciji je prosek godina bio samo 21,7 i koja je od 17 utakmica u Evroligi do Fajnal fora samo jednu odigrala u Beogradu (revans cetvrtfinala protiv Knora).

Na Fajnal foru u istanbulskoj dvorani "Abdi Ipekci" Partizan je pobedio, u tom trenutku dva najjaca evropska sastava -- u polufinalu milanski Filips i u finalu Huventud iz Badalone. Svi ljubitelji kosarke jos uvek pamte cuvenu trojku kojom je Aleksandar Djordjevic u poslednjim trenucima finalne utakmice sa Huventudom (71:70) Partizanu doneo titulu evropskog prvaka. Najblistavija sezona u istoriji Kluba upotpunjena je trijumfom u domacem sampionatu i Kupu.

EuroLeague - 50 godina od prvog Kupa šampiona

Ovih dana i evropska košarka obeležava 50 godina od prvog Kupa šampiona. U tu svrhu je organizovan izabor košarkaških velikana, majstore košarke - njih 50, a glasali su bivši košarkaši, sudije, i svi koji su tu oko košarke veoma bitni.

Srbija na tom spisku ima 10 imena, tj. 20% (6 igraća i 4 trenera):
IGRAČI: Radivoj Korać, Dražen Dalipagić, Aleksandar Đorđević, Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Vlade Divac i TRENERI: prof. Aleksandar Nikolić, Dušan Ivković, Božidar Maljković i Željko Obradović.

Na tom spisku je još nekoliko imena koja su bila na YU dresovima:
Toni Kukoč, Dino Rađa, Krešimir Ćosić, Mirza Delibašić i Dražen Petrović.

50 GREATEST CONTRIBUTORS LIST PLAYERS Fragiskos Alvertis Sergei Belov Miki Berkowitz Dejan Bodiroga Wayne Brabender Juan Antonio Corbalan Kresimir Cosic Mike D'Antoni Drazen Dalipagic Predrag Danilovic Mirza Delibasic Vlade Divac Sasha Djordjevic Nikos Galis Manu Ginobili Saras Jasikevicius Radivoj Korac Toni Kukoc Clifford Luyk Pierluigi Marzorati Bob McAdoo Dino Meneghin Bob Morse Aldo Ossola Theo Papaloukas Anthony Parker Drazen Petrovic Dino Radja Manolo Raga Antonello Riva Emiliano Rodriguez Arvydas Sabonis J.A. San Epifanio "Epi" Walter Szczerbiak Panagiotis Yiannakis x COACHES Pedro Ferrandiz Pini Gershon Alexandar Gomelskiy Dusan Ivkovic Boza Maljkovic Ettore Messina Aca Nikolic Zeljko Obradovic Dan Peterson Lolo Sainz REFEREES Artenik Arabadjian Mikhail Davidov Lubomir Kotleba Yvan Mainini Costas Rigas

Dragan Kićanović / Драган Кићановић

„Najbolja reprezentacija se pravi od bekova iz Čačka, centara iz Dalmacije, a ostalo što zafali uzima se sa ostalih strana“

(Krešimir Ćosić, možda i najveći košarkaš sa ovih prostora, 303 puta reprezentativaci kasnije selektor YU reprezentacije)

Dragan Kićanović je rođen u Čačaku, 17. avgust 1953. Košarkom je počeo da se bavi sa 13 godina u lokalnom klubu KK Železničar u kom je trenirao od 1966. do 1971. Jednu sezonu je nastupao za čačanski Borac (1971/1972) i osvojio četvrto mesto u YU Prvoj ligi, a zatim je prešao u Partizan. Za Partizan je igrao od 1972. do 1981. i u tom periodu je osvojio 3 prvenstva Jugoslavije (1976, 1979. i 1981), Kup Jugoslavije 1981. i dva Kupa Radivoja Koraća (1978. i 1979). Nakon Partizana je dve godine je igrao za italijanski Skavolini, sa kojim je osvojio Kup kupova 1983.

Igrao je i za “Skavolini” (Pezaro, Italija, 1981-1983) i “Stand Frans” (Pariz, Francuska, 1983-1984).

Karijeru je završio 1984. u francuskom Rasingu.

Za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije je debitovao 1973. u prijateljskoj utakmici sa Sovjetskim Savezom, koju je Jugoslavija dobila 77:67. Nastupajući u najboljoj jugoslovenskoj selekciji do 1983. godine, odigrao je 211 utakmica i postigao 3.290 koševa, uz napomenu da u njegovo vreme nije bilo trojke. Davao je polovinu toga sa 7-8 metera.

Osvojio je zlatnu medalju na Evropskim prvenstvima 1973, 1975, 1977, srebrnu medalju na 1981. i bronzane medalje 1979. Osvojio je Balkanska prvenstva u košarci 1973, 1974, 1975 i 1976. Sa Svetskih prvenstava ima zlatnu medalju sa Svetskog prvenstva 1978. u Manili, srebrnu sa Prvenstva sveta 1974. u Portoriku i bronzanu medalju sa Prvenstva sveta 1982. u Kaliju, Kolumbija. Osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi, međutim nije lično primio medalju, pošto je finalnu utakmicu protiv Italije završio u bolnici, nakon što ga je teško povredio italijanski centar Dino Menegin nekoliko sekundi pre kraja utakmice. Medalju je umesto njega primio Zoran Slavnić. Za reprezentaciju je odigrao ukupno 211 utakmica i postigao 3290 poena.

Pobeda mu je bila u krvi. A da bi pobedio, šutirao je, sa svih rastojanja, gotovo bez promašaja, driblovao bez pogreške, furiozno ulazio pod koš i efektno poentirao, duhovito i majstorski proigravao saigrače, uspešno čuvao najveće igrače sveta. Gde god da je igrao pratile su ga pune tribine. U novinarskim anketama proglašen je za najboljeg košarkaša veka (1995), to jest za najboljeg košarkaša i za najboljeg sportistu Jugoslavije svih vremena.

Odbojka u Liježu

Nikada pre i dugo posle Evropskog prvenstva u Liježu 1977. godine, jugoslovenski košarkaši nisu na tako ubedljiv način postali šampioni Starog kontinenta.

Jugosloveni su u kvalifikacionoj grupi igrali promenjivo, bili su i poraženi od reprezentacije Čehoslovačke, ali se kasnije ispostavilo da je to bilo samo zagrevanje za glavne mečeve koji su sledili.

Posle pobede nad Italijom u polufinalu, Jugoslavija je u jednom nezanimljivom finalnom susretu, u kojem je vodila i sa 23 poena razlike, lako pobedila SSSR rezultatom 74:61 (42:27). Superiornost jugoslovenske na jednoj, i nemoć Sovjetske ekipe na drugoj strani najbolje se pokazala u poslednjem minutu meča, kada su bekovi selekcije Jugoslavije Zoran Slavnić i Dragan Kićanović na dohvat ruku sovjetskih košarkaša razmenili nekoliko kratkih dodavanja, što je pre ličilo na odbojku nego na košarku.

Na mnogim velikim takmičenjima proglašavan za najboljeg igrača i, gotovo uvek, za člana prve petorke. Za najboljeg košarkaša Evrope proglašavan dva puta (1980, 1982).

Povukao se na vrhuncu slave, sa nepunom 31 godinom. Po završetku karijere bio direktor KK “Partizan” (u to vreme prvak Evrope, Istanbul, 1992), direktor Košarkaške reprezentacije Jugoslavije, član Predsedništva Košarkaškog saveza Srbije i KS Jugoslavije, ministar sporta u Vladi Republike Srbije (1991-1992).

Dobitnik je Sedmojulske nagrade SR Srbije, Oktobarske nagrade grada Beograda, Majske nagrade SOFK Srbije (1974) i mnogih drugih priznanja, među kojima i Oktobarske nagrade opštine Čačak. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem. Zastupljen u Sportskom leksikonu (Zagreb, 1984), kao i leksikonima Ko je ko u Srbiji 1991, Ko je ko u Srbiji 1995, Ko je ko u Srbiji 1996. Bio je i predsednik Olimpijsko Komiteta-a.

Na listi je kandidata za FIBA-inu kuću slavnih (FIBA Hall Of Fame candidate List)

2008. je zajedno sa Dražen Dalipagićem i Marijom Veger dobio zlatne znački Košarkaškog saveza Srbije na Svečanoj akademiji koja je održana u Beogradskom dramskom pozorištu čime je završena proslava 85 godina košarke u Srbiji i 60 godina KSS. U dosadašnjoj istoriji nacionalnog saveza ukupno je dodeljeno samo 14 zlatnih znački, a dobitnici su Josip Broz Tito, Stane Dolanc, Viljem Džons, Radivoj Korać, Ivo Daneu, Radomir Šaper, Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić, Borislav Stanković, Ranko Žeravica, Dušan Ivković, Svetislav Pešić, Željko Obradović i Danilo Knežević.

Par zanimljivosti

Odlazak iz Čačka

1973. je bila godina velike radosti i velike tuge.

Radost zbog osvajanja četvrtog mesta Borca odmah je smenila zebnja, vrlo realna i opravdana. Šta će biti sa Lečićem, šta sa Kićanovićem? Novca je bilo vrlo malo i ni malo, a i da je bilo... Lazar Lečić prvi povlači potez, najavljuje, a potom odlazi iz Čačka u ljubljansku Olimpiju i vodi sa sobom uskoro i Legu Ivanovića, odličnog Kruševljanina, koji je za samo godinu dana igranja u Borcu pored Kićanovića i Mišovića, pokazao da je igrač velike nade. Skopski trener je prvi uspeo da shvati ono što mnogi nisu ni kasnije - da Kićanović neće ostati u Borcu i Čačku.

Naime, odmah po završetku prvenstva, Železničar se poziva klauzule prethodnog dogovora i Kićanović ponovo automatski postaje njihov član. Bilo je tu Železničarovih trgovačkih rezona i poteza, u nadi da će ponovnom “prodajom” Kićanovića Borcu obezbediti za nekoliko sledećih godina svoju egzistenciju.

Međutim, u Borcu je kasa bila potpuno prazna. Branko - Riči Ilić, predsednik, podnosi ostavku a nasleđuje ga Dragan Jovanović. U Železničaru su takođe gužve, ostavku podnosi Žiko Luković, a predsednik postaje Milovan Vulović.

Kićanović ćuti, odlazi na pripreme za Evropsko prvenstvo u Španiji, gde sa izabranicima Mirka Novosela osvaja šampionsku titulu. Prvi put su naši košarkaši okačili zlatnu medalju oko vrata na prvenstvu Evrope te 1973. godine. Potom Kićanović trenira sa Železničarom i čeka prelazni rok. Održavaju se sastanci na železničkoj stanici. Partizan je najuporniji, Zvezda nešto stidljivija, verovatno zbog svežih čačanskih rana sa Živkovićem, kao i Jugoplastika, jer su bili svesni da je ovo ipak bio beogradski pašaluk.

U Železničaru usijanje! Na jednom sastanku svi komunisti železničkog čvora demostrativno napuštaju prostoriju, Milovan Vulović posle samo mesec dana predsednikovanja podnosi ostavku, zaseda i predsedništvo Opštinske konferencije SSRN Čačka (SSRN = Socijalistički Savez Radnog Naroda). Iz Željezničara daju uverenje da Kićanović ostaje njihov član i da će nastupiti 13. oktobra 1973. na kup utakmici sa Crvenom zvezdom u Čačku, koju je od te jeseni predvodio novi trener profesor Aleksandar Nikolić...

Posle samo dva dana KSJ odlučuje da u interesu jugokošarke Dragan Kićanović bude registrovan za Partizan, a Radivoje Živković za Crvenu zvezdu, sa pravom igranja odmah. Železničar ostaje ponajviše izigran. Odbija u znak protesta da igra pomenutu utakmicu, a Borac takođe kup utakmicu sa Partizanom.

Tako je beli čačanski golub, Dragan Kićanović, odleteo u drugo jato. Nastavio je karijeru u Beogradu gde je usavršavao znanje i ruku. Dokle je stigao svima je dobro poznato.

Mali incident sa prestolonaslednikom

2004. Incident u avionu koji je prevezao našu olimpijsku delegaciju iz Beograda u Atini, bio je, svakako tema dana. Kako je došlo do “svađe” između Dragana Kićanovića i princa Aleksandra Karađorđevića, “Novostima” je ispričao jedan od aktera, predsednik našeg olimpijskog komiteta.

- Sedeo sam u avionu kad je ušao taj gospodin i glasno pitao: "Ko je Dragan Kićanović?" - pričao nam je, u telefonskom razgovoru predsednik našeg OK. - Ustao sam, pružio mu ruku i rekao: "Poštovanje, ja sam Dragan Kićanović."

Njegov “odgovor” je bio: "Fak ju (je.. se)". Rafalno, tri puta. Nisam mogao da verujem šta čovek govori. Nisam mogao da otrpim takvo vređanje pred punim avionom. Uzvratio sam ravnom merom. Svašta sam izgovorio, ali na mom maternjem jeziku. Srpskom. On se, posle toga povukao i seo na mesto.

Predistorija ovog “nesporazuma” je duga. Počela je pre tri meseca.

- Bukvalno sam trpeo svakodnevnu torturu, pritisak gospodina Kavrana, člana Krunskog saveta, i saveznog ministra vojske gospodina Davinića - objašnjava Kićanović. - Tražili su da on ide na Olimpijadu u ime države. Objašnjavao sam proceduru, bio strpljiv... Zapanjen sam da ministar i član Krunskog saveta ne shvataju da to ne određujem ja niti OKSCG, nego MOK. MOK zove šefa države, pa bio on kralj, demokrata, komunista, diktator ili nešto peto! Zovu šefa države kojeg je narod izabrao.

Kićanović kaže kako ga je tri puta zvala i supruga princa Aleksandra.

- Pošto ona govori pola srpski, pola engleski možda me i nije razumela, ali, ponavljam, nije mi jasno da savezni ministar i član Krunskog saveta nisu shvatili o čemu se radi - nastavlja Kićanović. - Moram da ponovim, naš olimpijski komitet uopšte nije nadležan za takve stvari. Pozvan je predsednik Svetozar Marović i samo on može da odluči ko će da ide sa njim u delegaciji, ili ko umesto njega ako je sprečen. I to je jedina i cela istina.

Na kraju, Dragan Kićanović je želeo još nešto da kaže:

- Iznenađen sam da se taj gospodin tako primitivno ponašao pred sportskom delegacijom naše zemlje koja je krenula na Olimpijske igre. Tri puta da mi kaže “fak ju” prevazilazi sve mere lepog ponašanja. Žao mi je zbog svega ovog i bojim se da je jedino dobro što je taj gospodin iz Engleske doneo ovom napaćenom narodu - “fak ju”. Naravno, dok je “nesporazum” trajao, svi su zanemeli. Tako nešto niko nije očekivao. A kad su se strasti stišale, gotovo svi su prišli predsedniku OKSCG i - čestitali mu.

Prinčevo žaljenje zbog incidenta

Aleksandar Karađorđević izrazio je žaljenje zbog incidenta sa predsednikom Olimpijskog komiteta Draganom Kićanovićem, koji je valjalo izbeći. U saopštenju dvora se navodi da je Aleksandar Karađorđević u Atinu krenuo da bi pružio podršku olimpijskom timu, ali da nije mogao prihvatiti stav "koji mu je osporio pravo da SCG smatra svojom zemljom, a koji je mogao biti razumljiv u jednom vremenu u kojem je i gospodin Kićanović bio ministar u Vladi Srbije".

Partizanove bebe  - SRPSKI "DREAM TEAM"

Posle zatisja zbog smene generacija, krajem 80-ih godina, pod vodjstvom novog direktora Kluba, slavnog kosarkaskog asa Dragana Kicanovica, koji je smelo u rad ukljucivao i mlade strucnjake, poput Dusana Vujosevica (treneri su sredinom 80-ih bili i Zoran Slavnic, Borislav Dzakovic, Vladislav Lucic), stvoren je ponovo veliki trofejni kosarkaski tim Partizana.

Stasala je generacija Aleksandra Djordjevica, Vlade Divca, Zarka Paspalja, Ive Nakica, Miroslava Pecarskog, koja je, uz sjajnu podrsku nesto starijih Zeljka Obradovica, Milenka Savovica i Gorana Grbovica, predvodjena mladim trenerom Dusanom Vujosevicem, Partizan ponovo povela u sam vrh jugoslovenske i evropske kosarke.

Ta generacija je 1987. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije, a 1988. posle sjajne serije pobeda u Kupu sampiona nad najjacim evropskim klubovima ( Barselona, Makabi, Aris, Filips...) obezbedila je ucesce na Fajnal foru u belgijskom gradu Ganu. Ipak, Partizan tada nije uspeo da se vine do samog evropskog Olimpa. Posle poraza u polufinalu od Makabija iz Tel Aviva (82:87), Partizan je pobedom nad Arisom (105:93) osvojio trece mesto u Evropi.

Sledece, 1989. Partizan je, pojacan i mladim Predragom Danilovicem, po treci put osvojio Kup Radivoja Koraca, trijumfom nad Vivom Vizmarom iz Kantua. Posle poraza u prvoj utakmici u Italiji (76:89), u beogradskom revansu "crno-beli" su furioznom igrom trijumfovali sa 101:82.

Evo zavrsnice te druge finalne utakmice Kupa Radivoja Koraća, odigrane u Beogradu, 22.03.1989
[Prva utakmica je odigrana u Italiji (16.03.1989.) i zavrsena rezultatom Wiwa Cantú - Partizan 89-76]




Te blistave sezone Partizanov drugi "Dream team" osvojio je i Kup Jugoslavije pobedom nad splitskom Jugoplastikom (87:74).

Evropska i svetska afirmacija tog drugog pokolenja velikih kosarkaskih asova Partizana, privlacila je darovite mlade kosarkase u Klub, ali je, istovremeno, zbog velike zainteresovanosti finansijski mocnih klubova iz Evrope i SAD za Partizanove igrace, znatno skratila vreme koje su najbolji kosarkasi provodili u Klubu. Vlade Divac i Zarko Paspalj krajem 1989., zajedno sa Drazenom Petrovicem, postali su prvi igraci sa prostora Jugoslavije koji su otisli u NBA ligu. Kasnije su u NBA igrali i Aleksandar Djordjevic i Predrag Danilovic, tako da je Partizan jedini evropski klub koji je dao cak cetiri kosarkasa za NBA.

Sećanje na Radomira Šapera

Izvor: B92.net

Povodom deset godina od smrti Radomira Šapera, predsednik KSS Dragan Kapičić izjavio je da je njegovim odlaskom naša košarka izgubila jednog od najboljih ljudi.

Šaper je bio predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije i predsednik Tehničke komisije FIBA. "Upravo je Šaper postavio principe delovanja u našoj organizaciji. Njih smo se pridržavali godinama, a zahvaljujući njemu i njegovim saradnicima Srbija je postala košarkaška velesila", rekao je predsednik KSS na skupu održanom u sedištu Saveza.

Kapičić je naglasio da je Šaper "bio poseban i u pobedi i u porazu" i dodao da je "čovek koji nas je napustio pre deset godina u svakom pogledu bio jedinstven".

Šaperov saigrač iz pionirskih dana jugoslovenske košarke, nekadašnji prvotimac Crvene zvezde Srđan Kalember, napomenuo je da se o legendarnom predsedniku Saveza mnogo više zna kao o funkcioneru i vizionaru nego kao o igraču.

"Šaper je kao košarakaš bio staložen i zahvalan igrač, prevashodno u odbrani", istakao je Kalember, uz podsećanje da je upravo Šaper došavši na cela Saveza primenio načelo "košarka košarkašima".

"U njegovo doba čak je i sekretarica koja je radila u KSJ bila bivša reprezentativka".

Jedan od naših najtrofejnijih trenera Božidar Maljković rekao je da su svi njegovi razgovori sa Šaperom bili "futuristički" jer ih je zanimalo kakva će se košarka igrati u budućnosti i šta treba učiniti da postane lepša i dinamičnija igra.

"Šaper je bio veliki gospodin i intelektualac. Kao pravičan i nepotkupljiv stekao je ogromni autoritet medju saradnicima"

PS. Zaista brilijantna licnost. Imao sam prilike da provedem par vikenda sa njim (kasnih '70-ih)... i danas ih se secam. D.G.

Sakramento odaje počast Divcu

izvor: B92.net

Vlade Divac prvi je Srbin čiji će dres biti „penzionisan“ od strane jednog NBA tima. Sakramento Kings oprostiće se od broja 21.

Svečanost je zakazana za 31. mart 2009. kada će u goste timu iz Kalifornije gostovati ekipa Nju Orlinsa, za koju nastupa nekadašnji član Sakramenta Peđa Stojaković. Divac je NBA karijeru počeo i završio u LA Lejkersima, a igrao je i za Šarlot. Ipak, najupečatljiviji su bili njegovi nastupi u preporođenoj ekipi Sakramenta koju je predvodio uz legendarnog Krisa Vebera. 

Kingsi su u eri Divca, Vebera, Stojakovića, Bibija, Kristija, Turkoglua i Bobija Džeksona bili redovan učesnik plej ofa, ali nisu nikako nisu mogli da probiju barijeru zvanu Lejkersi. 

U polufinalu zapadne konferencije 2001. godine „počišćeni“ su, a samo godinu dana kasnije nesrećno su izgubili sa 4:3. Ključni momenat u seriji desio se na četvrtom meču, na kom je Sakramento imao čak 24 poena razlike 50:26. Međutim, samo nekoliko sekundi pre kraja Lejkersi su imali napad, lopta se posle šuta odbila do Divca koji je izbio van reketa, ali je ona došla u ruke Roberta Orija, koji je bio siguran za tri poena. Lejkersi su izjednačili u seriji na 2:2. 

Vlade je u NBA karijeri odigrao 1134 meča, na terenu proveo 33824 minuta, postigao 13398 poena (100 trojki) prosečno 11.8, imao 9326 skokova, 3541 asistenciju, 1288 ukradenih lopti, 2470 izgubljenih i 1631 blokadu.

Zoran Slavnić / Зоран Славнић

Izvori: glas-javnosti.co.yu i tvorac-grada.com

Vragolan i Ekscentrični genije

Jedan mališan sa Dorćola (deo Beograda) je u ranom detinjstvu obožavao moka-tortu. Nestašni Dorćolac uvek je obožavao sport, šalu, ali i moka tortu, po kojoj je dobio nadimak i po njemu postao čuven širom planete. Odrastao u Ulici cara Lazara (danas Pariska). Išao u osnovnu školu "Braća Ribar" sa današnjim kumom i predsednikom KSS Draganom Kapičićem i Goranom Rakočevićem, ocem aktuelnog reprezentativca Igora Rakočevića. U tom periodu zavoleo je košarku, a prethodno je trenirao fudbal, boks... Završio je i Višu ekonomsku školu. Danas je redovan "inventar" kafića "Pevac", a samo nekoliko ulica dalje nalazi se i kafe "Galerija" u vlasništvu Dragana Kapičića.

Kada bi pisali univerzalnu košarkašku enciklopediju, pod slovom »P«, kao objašnjenje za »plejmejker«, trebalo bi da stoji slika Zorana Moke Slavnića. Bio je dirigent igre kakvog Zvezda i reprezentacija nikada nisu imale, ni pre ni posle godina u kojima je bio centralna figura i najveća zvezda crveno-belih.

Imao je neodoljivu harizmu i urođenu dovitljivost, ali i nestašnu prirodu koja mu je ponekad donosila probleme, ali je iz nje i crpeo ideje za nepredvidiva rešenja u igri. Kao i većina dece koja su rođena u blizini Malog Kalemegdana (1949), bio je kao magnetom privučen na terene ispod drevnih zidina. Mnogi su ga savetovali da se zbog male visine (izrastao samo do 181,5 cm) posveti nekom drugom sportu, a gotovo svaki mu je išao od ruke. Uvek je voleo da tera inat, bio je najjači kada su mu govorili da nešto ne može ili ne sme da uradi. Naravno da je nastavio sa košarkom, njegov veliki talenat je u najfiniji dijamant izbrušio poznati Zvezdin učitelj mladih Zdravko Kubat.

U Zvezdi je igrao 14 godina, potom i u španskom Huventudu, Šibenci, italijanskoj Kazerti, čak i ljutom rivalu Partizanu. Ipak, svi se Moke sećaju u crveno-belom dresu. Sa omiljenim klubom je osvojio dve titule, tri Kupa SFRJ i Kup Kupova Evrope. Na finalnom turniru Kupa u Nišu 1973. proglašen je za najboljeg igrača i kao nagradu dobio televizor u boji. Kažu da je tih nekoliko dana igrao košarku koja se ne može opisati rečima. Ljudi su jednostavno gledali, uživali i divili se velikom majstoru.

U reprezentaciji je takođe briljirao. Za 177 nastupa (a mogao je i više da Ranko Žeravica, baš u njegovom slučaju, nije pogrešio u selekciji) osvojio je pregršt medalja. Osvojio je pet zlatnih medalja: olimpijsku 1980, svetsku 1978. i tri evropske - 1973, 1975. i 1977. godine. Ima i olimpijsko (1976) i svetsko srebro (1974), kao i bronzu sa EP 1979. godine. Generaciju romantičara činili su osim Moke i Krešimir Ćosić, Dražen Dalipagić, Dragan Kapičić, Dragan Kićanović, Mirza Delibašić, Rajko Žižić. Najveća je legenda Crvene zvezde, čiji je dres nosio 14 godina (1963 - 1977), sa kojom je osvojio nacionalnu titulu i dva kupa, kao i Kup kupova, 1974. godine (prvi međunarodni klupski trofej naše košarke). Kasnije je igrao i za Huventud, Šibenku, Kazertu i Partizan, a Španci su ga častili nadimkom "ekscentrični genije". Karakter vođe nije mu dao mira, trenerski posao je bio logičan rezultat nemirnog duha i gladi za avanturama. Vodio je Šibenku, Partizan, Malagu, Jugoplastiku, Zvezdu, Dafni, Iraklis, Bamberg i pre tri godine beogradski Atlas, na poziv tim-menadžera i velikog prijatelja Dražena Dalipagića. Tri godine je bio, kako su ga nazvali, "dežurni kritičar", a na nedavnoj sednici Stručnog saveta Dušan Vujošević je preduhitrio Praju i predložio ga za prvog selektora Srbije. Izabran je jednoglasno!

Njegova biografija ne bi mogla da stane ni u poveću knjigu, bio bi to film iz nekoliko nastavaka, mnogi ga smatraju za nejneobičniju figuru našeg sporta. Možda ga je najbolje opisao pokojni velikan profesor Aleksandar Nikolić: 'Moka je bio fantastičan talenat, a život i košarka su za njega uvek bili samo igra.' Kasnije Slavnić nije zaboravio uslugu koju je jugoslovenskoj košarci učinio sledeći selektor Mirko Novosel pozivanjem čigrastog plejmejkera među "plave": " Novosel je najbolji trener naše košarke svih vremena".

Za Slavnića su govorili da je najveći vragolan naše košarke. Momak sa beogradske kaldrme nikada nije bio konformista, uvek je govorio šta mu je na duši. Otuda su mu kačili i etiketu buntovnika, ali se uglavnom ispostavljalo da je bio u pravu. Ludačku želju da postane selektor nacionalnog tima nije mogao da sakrije. Tako je pre godinu i po dana, kada je Svetislav Pešić odbio selektorsku ulogu poručio: "Pešić je patriota. Ali, nemački!" Pred Mundobasket u Japanu izvinio se Japancima za sve što će reprezentacija SCG da pruži u Aziji. Ispali smo u osmini finala. Dok je njegova Crvena zvezda tonula početkom veka, nisu ga pitali za savet, iako ima 17 pobeda u "večitom derbiju" nad Partizanom. Imao je lakonsko objašnjenje: "Ako Zvezda može bez Slavnića, može i on bez Zvezde". Oženjen je Jelenom (drugi brak), od koje traži samo tri stvari: da ga mazi, da ga pazi i da izgleda lepo.

...Daljim, letimičnim pregledom "Zlatne košarke" uočio sam naslov "Velike tajne Montrealske svlačionice", pa budući da mi Moka 5-6 godina ranije nije hteo ništa o tome da kaže, otvorio sam 272. stranicu te knjige, i evo prepisa najinteresantnijih delova:

"Utakmica odluke za plasman u polufinale bio je susret sa Talijanima... Za Jugoslovene je krenulo loše od početka... Alarm na klupi Jugoslovena zazvonio je kada su "azzurri" stvorili prednost od 12 koševa, 24:12!... Svi u redovima Jugoslovena bili su indisponirani, centri Jelovac i Ćosić bez koša... Na poluvremenu nevjerovatnih "minus 16", u svlačionicu se išlo rezultatom 57:41 za Italiju.

Šta se tih desetak minuta događalo u svlačionici Jugoslovena, nikad se nije saznalo! Novosel je rekao, da čim su došli u svlačionicu, lupnuo vratima, kazavši: "Naređujem presing. Moramopoginuti za pobjedu. Presing, presing. Bacajte se po parketu, poginite, ali dobijte utakmicu. Da, ovu utakmicu možemo dobiti. Mo-že-mo!!!

Bilo je priča, istina nikad službeno potvrđenih, da je glavnu riječ u svlačionici, poslije kratkoga "govora" Novosela, vodio Zoran Slavnić. Da je bilo onih poznatih "balada o psu i majci", vikanja, udaranja o stolice, da je tih desetak minuta moral plavih narastao "do ludila"! I, što je to učinio, što je to rekao Zoran Slavnić? Nakon utakmice rekao je samo: "To što sam u svlačionici u poluvremenu kazao, nikad nitko od igrača nije kazao, ja to nikad nisam ni pomislio da ću kazati, a siguran sam da to nikad više u karijeri neću ponoviti. I nema šanse da ikad kažem pred novinarima te rečenice, koje sam izgovorio sebi, suigračima, stručnom vodstvu!"

Dalje u "Zlatnoj knjizi" piše: "Nepunih pola minuta kod voćstva Talijana 87:86 Talijani slave. Smeši im se polufinale. Novosel zove time - out. Dogovor je glasio: Talijani će sigurno misliti da će poslednju loptu pucati Kićanović ili Dalipagić, ili da će Slavnić spustiti loptu "na Ćosića", ali neka napad završi - Moka Slavnić!

Lopta dolazi do Slavnića, Marzorati ga gleda, ne pada mu na pamet "čačkati" po lopti, da velemajstor Moka ne bi iznudio faul, dva bacanja. Sekunde cure, lopta dolazi do Kićanovića a on, okružen trojicom Talijana, vraća loptu Slavniću. Još dve sekunde do kraja, Slavnićev okret i šut - Koooš! Konačnih 88:87 za Jugoslaviju! Zoran Slavnić je odveo Jugoslaviju u polufinale Olimpijskih igara u Montrealu!...

XXII Olimpijske igre - Moskva 1980.

JUGOSLAVIJA - OSVAJAČ ZLATNE OLIPMIJSKE MEDALJE

4. Andro KNEGO, 24 godine (2,06 m). Klub: Cibona (Zagreb). Rep: 123 meča.
5. Dragan KIĆANOVIĆ, 27 godina (1,93 m). Klub: Partizan (Beograd). Rep: 176 mečeva.
6. Rajko ŽIŽIĆ, 25 godina (2,10 m). Klub: OKK Beograd. Reprezentacija: 141 meč.
7. Mihovil NAKIĆ, 25 godina (2,03 m). Klub: Cibona (Zagreb). Reprezentacija: 67 mečeva.
8. Željko JERKOV, 26 godina (2,08 m). Klub: Jugoplastika (Split). Rep: 157 mečeva.
9. Branko SKROČE, 25 godina (1,95 m). Klub: Zadar (Zadar). Rep: 71 meč.
10. Zoran SLAVNIĆ, 31 godina (1,81 m). klub: Šibenka (Šibenik). Rep: 161 meč.
11. Krešimir ĆOSIĆ, 32 godine (2,10 m). Klub: Cibona (Zagreb). Rep: 284 meča.
12. Ratko RADOVANOVIĆ, 24 godine (2,10 m). Klub: Bosna (Sarajevo). Rep: 133 meča.
13. Duje KRSTULOVIĆ, 26 godina (2,03 m). Klub: Jugoplastika (Split). Rep: 86 mečeva.
14. Dražen DALIPAGIĆ, 29 godina (1,97 m). Klub: Partizan (Beograd). Rep: 177 mečeva.
15. Mirza DELIBAŠIĆ, 26 godina (1,98 m). Klub: Bosna (Sarajevo). Rep: 148 mečeva.

Video: EP u Liežu (1977) i zavrsnica protiv Rusije... u tih par zadnjih minute i nije bilo neke igre (sve su momci odradili ranije) osim čuvene odbojke Kića-Moka

Posle igračke karijere upustio se u trenerske vode. Vodio je Partizan, Zvezdu, Šibenku, Huventud, nemački Bamberg, beogradskog Atlasa [bivši IMT] čiji je tim-menadžer Slavnićev saigrač iz slavnih dana i veliki prijetelj Dražen Dalipagić. Kratko je bio I selector reprezentacije.

…Vođenje igre u sportu u sportskim igrama, obično se prepušta određenim igračima, pogotovu u košarci. U košarci to su plejmejkeri, u fudbalu su to polutke, u odbojci je to dizač, tehničar. Vođenje igre na samom terenu je jako bitno za vrhunske rezultate, i jako je bitno ko će biti i kakav će biti taj čovek…

…Jednostavno, da pređem na stvar. Sigurno će se pominjati dominacija Rusa do 1972.godine u Evropi, jer do tada nismo mogli pronaći vrstu gre koja njima neće odgovarati. O tome Vam mogu reći kao najvažnje to da je dolaskom Mirka Novosela na mesto glavnog trenera reprezentacije Jugoslavije i od tada promenom filozofije naše košarke došlo do desetogodišnje dominacije Jugoslavije nad Rusima, upravo samo zbog promene načina ili stila igre.A ja sam, moja malenkost, imao tu čast da budem odabran od od strane Mirka Novosela, da budem kreator te igre.

I ja mislim, i znam, kao i mnogi drugi, da se vođe, lideri rađaju. Ali, mogu i da se stvaraju, uz pomoć trenera, kada im treneri daju (ne)oganičenu slobodu u realizaciji njihove kreativnosti.

Dakle, iz ovoga možete zaključiti da po meni, vođe – plejmejkeri u košarci, dele se na one kreativne i na one druge – VKV radnike. I u tome se i razlikuju…

…Otprilike, Ti si kod Novosela u potpunosti iskazao svoju igračku ličnost i igračku filozofiju?

Nisam se ja kod Novosela iskazao. Kad sam ja kod Novosela došao u reprezentaciju imao sam 24 godine i četiri titule sa Crvenom Zvezdom! Ja sam tada samo dobio jednu šansu da dam doprinos košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije, tako da se mora reći da sam ja svojim pogledom na košarku odgovarao Mirku Novoselu, što se pokazalo kao dobro, na moju veliku sreću…

Izvor: oks.org.yu

ZORAN MOKA SLAVNIĆ SELEKTOR KOŠARKAŠKE REPREZENTACIJE NEPOPRAVLJIVI OPTIMISTA

VIDIMO SE U PEKINGU

Jesam lud, ali ne i glup. Verujem u sudbinu, a meni se Španija posrećila na EŠ 1973. i mom debiju u plavom dresu. Možda se slično ponovi i u novoj ulozi, a onda neće biti problema ni za olimpijsku vizu.

Bio je i ostao veliki vragolan, nekada jugoslovenski, a sada “samo” srpske košarke. I kada je u poodmaklim godinama (24) debitovao u plavom dresu, ali i premijerno u ulozi selektora nacionalne reprezentacije (skoro u 58.). Zoran Moka Slavnić.

Jedan iz nezaboravne generacije 70-tih i početka 80-tih, koja je osvojila ama baš sve što se moglo osvojiti. Za njega, Kiću,Praju i ostale, nije bilo prepreke na najvećim takmičenjima. Bili i ostali – strah i trepet.

Naš sagovornik ima i nešto što kasnije nije pošlo za rukom nekim novim, sjajnim predvodnicima poput Divca, Đorđevića, Paspalja, Bodiroge, Danilovića... Olimpijsko zlato u prebogatoj košarkaškoj istoriji.

- Za ove mlađe, da ne podvaljujemo, 1980. u Moskvi nije bilo Amerikanaca zbog bojkota, ah ta politika. Ali, njihov problem, to svakako ne umanjuje sjaj tog zlata – vraća se u prošlost Moka Slavnić.

U karijeri svakog sportiste, makar se osvojilo “milion” medalja na evropskim i svetskim šampionatima, Olimpijske igre su posebno poglavlje, nema poređenja.

- Nije bilo ni teže, ni lakše, u moskovskom finalu protiv Italije. “Zbornaja” kao domaćin, morala je da se uteši trećim mestom. A ne bi trebalo smetnuti s uma da smo imali silne muke baš sa azurima na prethodnim OI.

Koliko se obični smrtnici sećaju najsjajnijeg odličja pre više od četvrt veka, ništa manje ne bledi ni sećanje na povredu Kićanovića

(udarac Menegina u butni mišić).

- Reprezentativnog druga su izneli sa parketa, nije mogao da završi utakmicu.

Za Kiću sam isto uradio što i on za mene četiri godine ranije u Montrealu. Na pobedničkom postolju uzeo medalju i podigao je visoko, ako je to moglo da ga uteši.

Slavnić je 179 puta oblačio najdraži dres, ali je za nezaborav njegova partija, protiv dugogodišnjih starih mušterija plavih, Italijana, 1976. u Montrealu. Naši najbolji košarkaši su otputovali u Kanadu kao već viđeni za neku od medalja, kao aktuelni evropski i svetski šampioni. A kola umalo da se survaju u provaliju.

- Trebalo je “rutinski” da se odradi posao u duelu sa “azurima”. Po malo (ne)očekivano smo na poluvremenu gubili sa 16 razlike. Moglo je lako da se desi da popucamo, da se uopšte ne vratimo u život.

Tada su novinski izveštači preneli da se “nešto desilo” u svlačionici, u poluvremenu. Iako je prošlo toliko godina, nailazimo na zid ćutanja.

- Jeste, istina je da sam kolegama nešto rekao, ali sam i obećao da nikada neću otkriti šta. Neka to zauvek ostane tajna.

Moka je preporodio plave u nastavku, bio pravi dirigent, nije li to bila najbolja partija u reprezentaciji?

- Ma kakvi, ne bih je nikad u tom smislu izdvojio, mada je bilo važno poput života da se uđe u finale.

I dan - danas se prepričava taj foto finiš.

- Igrali smo poslednji napad, Kića je prodro po desnoj strani, na dve sekunde pre zvuka sirene imao sam loptu u rukama, i eto, posrećilo se da pogodim i da polufinalni meč prestane da bude noćna mora – skromno će, što uopšte inače ne liči na njega, Zoran Slavnić.

Ni ta nezaboravna generacija nije mogla u borbi za zlato da adekvatno parira neprikosnovenim Amerikancima, koji su morali da zaleče rane iz 1972. (Minhen), kada su prvi put ostali bez prvog mesta od 1936, kada je košarka uvedena u olimpijski program.

- Da se nisam povredio u 10.minutu i finale gledao iz bolnice, ko zna šta bi bilo – u svom stilu će Slavnić.- Mislim da je pravi razlog visokog poraza to što nismo slušali tadašnjeg selektora Mirka Novosela, koji nije mogao da nas ubedi da se pravimo ludi u duelu sa Amerikancima u grupi. Stručnjak poput njega nije želeo da sve karte baci na sto, a mi smo bili po malo tvrdoglavi. Zapeli smo iz petnih žila da dobijemo Amere, skoro da smo u tome uspeli, ali... Na kraju smo u grupi poraženi, oni nas pročitali, a u finalu im protiv nekompletne selekcije nije bilo teško da zabeleže, uslovno rečeno, laganu pobedu.

Ima li uopšte recepta za SAD, pogotovo od kada na najveću sportsku smotru dovode timove snova?

- To je svakako izuzetno težak posao, ali nikad ne reci nikad. Ovu poslednju reč zato ne koristim ni kad su u pitanju plavi. Možda nekad u budućnosti. Važno je imati vere, a uz talenat i rad, doći i do takvih raspleta.

Selektor Zoran Slavnić će ovog leta imati, ne možemo da se otmemo tom utisku, mnogo teži zadatak nego u nekim vremenima kada je bio prvi plejmejker reprezentacije. Nije u igri samo evropski šampionat u Španiji, početkom septembra, već i olimpijska viza za Peking 2008. Uzimajući u obzir sušni period koji traje od 2003, čini se da Kina nikad nije bila dalje.

- Jesam lud, ali ne i glup, zato sam se i prihvatio posla sa A selekcijom. Nemam strah, bez obzira što nije mali broj onih koji bi bili srećni da plavi dožive još jedan fijasko. Nisam ni toliko blesav da kažem da ćemo se u Španiji prošetati, a samim tim i obezbediti olimpijsku vizu. Možda ima neke simbolike što ove momke, po prvi put u karijeri kao selektor, vodim baš na jedno takmičenje na Iberijsko poluostrvo. Kada sam svojevremeno debitovao za najbolji tim, bila je Barselona 1973. i evropsko zlato. Početak serije od tri uzastopna kontinentalna prvenstva . Nisam sujeveran, ali možda se baš Španija i meni, na novom poslu, posreći.

On je nepopravljivi optimista, bez dlake na jeziku, sa željom da sve oko sebe “ natera” da veruju da je moguća i (ne)moguća misija.

- Suština je u mom mentalnom sklopu, da nisam takav, sigurno ne bih postigao to što sam postigao. Milion puta bih odustao od košarke koja je moj život. Uvek sam verovao, a takav sam i sada, da kvalitet mora da izađe na videlo, niko ne može da te zadrži, satera u rupu. Ako dovoljno brzo trčiš, stići ćeš na cilj kad,tad. Ne može me niko ubediti da je ova nacija preko noći zaboravila da igra košarku, ostala bez talenta. Sigurno da situacija nije “lako ćemo”, a da je tako verovatno me ne bi ni zvali da se prihvatim ovog posla. Očekujem da se vidimo u Pekingu. U sportu ništa nije sigurno, ali ja bih se kladio na ove momke – poručuje Zoran Slavnić.

Za njega je počelo više nego odlično. Za razliku od prethodnika, na tom istom mestu, koji su više pričali o onima koji se ne odazivaju u reprezentaciju, popularni Moka može da tvrdi pazar. Čak 90 odsto sa njegovog preliminarnog spiska reklo je majstoru basketa “da”. Bazu ima, trebalo bi ga samo pustiti da radi na miru, ne samo uoči EŠ u Španiji, već i do Pekinga, nadajmo se.

KAKO DO CILJA - AKO TREBA POGINUĆE

Slavnić se nikada nije bojao izazova. Za razliku od nekih koji se sklanjaju na kilometar, prosto im je trčao u susret. Ni u zrelim godinama, kada je pomalo kasno uhvatio kormilo reprezentacije, nije se promenio ni za pedalj.

Njeno visočanstvo - Košarkaška lopta

www.arhiva.srbija.sr.gov.yu

Prva košarkaška lopta u Srbiji

Vlasnik prve lopte: Dragica Popović

Košarkaška lopta iz starih dana

Prvu košarkašku loptu u Srbiju doneo je 1924. godine iz Amerike Vilijam Viland, predstavnik dobrotvorne organizacije "Vojska spasa". Viland je u Beograd stigao sa zadatkom da učitelje, nastavnike i profesore beogradskih škola upozna sa zvaničnim pravilima košarkaške igre. U pratnji gosta iz Amerike, u službi prevodioca, bila je Dragica Popović iz Crvenog krsta Beograda.

Domaćini su bili izuzetno zainteresovani za ovu posetu. Seminarima g-dina Vilanda prisustvovao je veliki broj znatiželjnika, koji su želeli da se upoznaju sa njima do tada potpuno nepoznatom igrom. U znak velike pažnje i posebnog prijateljstva, Viland je g-đi Popović, koja ga je pratila tokom njegove kratke posete Srbiji, poklonio košarkašku loptu. Prema svim istorijskim svedočanstvima, to je bila i prva košarkaška lopta koja se pojavila u Srbiji.

Кошаркашка лопта

Уобичајена кошаркашка лопта

У почетку се играло са фудбалском лоптом и сличним модификацијама. тако је и прва кошаркашки наменска лопта била направљена по слично принципу, споља зашивени кожни панели, са унутрашњом гуменом лоптом. Верзија слична данашњој се први пут појавила 1942.

Спољашња површина лопте је направљена од природне или вештачке коже а може бити и од гуме или композитних материјала.

Особине лопте:

• Црни шавови и наранџаста боја; боја може бити и наранџасто/светлосмеђа šто је одобрила FIBA.
• Осам или дванаест шавова, чија ширина не прелази 6,35 mm
• Притисак ваздуха је такав да када се лопта пусти да падне на подлогу за игру са висине од 1,8 m, мерено од подножја, одскочи на висину између 1,2 m и 1,4 m, мерено до врха лопте.
• Обележен број своје величине (за мушкарце 7 - тежине од 567 до 650 грама, а за жене 6 - тежине од 510 до 567 грама), пречника између 749-780 милиметара.

Произвођачи лопти морају да добију сертификат за реномирана такмичења, што подразумева ригорозно тестирање... темературни тест (7 дана на 70°Ц без промена карактеристика), 20.000 удараца лоптом, 100 напумпавања сувом иглом, тест површинског отпора итд...

Mnogo više detalja ima na Hoopedia...

Радивој Кораћ / Radivoj Korać

Радивој Кораћ - Жућко - је рођен 5. новембра 1938. године у Сомбору. Кошарком је пошео да се бави у подмлатку БСК-а, како се тада звао ОКК Београд. На јуниорском турниру одржаном 1956. године на једној утакмици постигао је 33 поена, колико је укупно дала његова екипа, и већ тада наговестио неслућени потенцијал сакривен иза стидљивог, пријатног и дружељубивог карактера риђокосог младића.

Са ОКК Београдом Кораћ је освојио четири првенства Југославије (1958, 1960, 1963, 1964) Кораћ је био први стрелац и играч Стандарда из Лијежа, првака Белгије (1967/68), играјући за Петрарку из Падове, био је први стрелац првенства Италије (592 поена на 22 утакмице).

За југословенски национални тим је дебитовао 1958. За Југославију је играо на четири Европска првенства и на три је био први стрелац (Београд 1961.-216, Вроцлав 1963.-239,Москва 1965.-195). Са репрезентацијом је освојио две сребрне медаље на Европским првенствима (1961, 1965), две наСветским првенствима (1963, 1967) и Олимпијским играма 1968., као и бронзану медању на Европском првенству 1963. Одиграо је укупно 157 међународних утакмица и постигао 3153 поена, за тадашње прилике висок просек од 20,8 поена по утакмици.

Жућко је кошарку играо са чудесном вештином на начин, који се стилом и ефикасношћу, разликовао од свега што је до тада и после њега виђено. Био је крилни центар (193cm). Није имао нарочит скок, кошеве је углавном давао из рекета, захваљујући дриблингу и брзом, неухватљивом избачају лопте. Имао је незадржив улаз под кош, при чему се у дуел игри сјајно користио телом, што су немоћни ривали, нарочито Французи, често код судија покушавали да прикажу као фаул. Французи су чак ишли до те мере да су филмовали Кораћеве партије, жележи да докажу да Кораћ неумољиво ефикасан из разлога што се служи фауловима. Тај филм су показали људима из ФИБА, а еминентне судије из више земаља утврдили су да је све чисто.

Било је нечег парадоксалног у тој савршеној прецизности овог кошаркашког мајстора. Имао је и недостатака, али оно што је знао и умео било је доведено до перфекције и савршенства који су остали упамћени. О Кораћевим, како кошаркашким тако и људским квалитетима, најпозванији је да говори професор Аца Николић, дугогодишњи тренер и селектор југословенске кошаркашке репрезентације:

"Жућко је био нешто између старог и новог начина игре центра" - објашњава професор. "Имао је блиставу технику и огромно знање. Био је брз и у сваком тренутку претња по кош противника. Није волео да враћа лопту саиграчима. Био је јак, имао је изузетан осећај да процени тренутак за улазак под кош противника, а кад би се тамо нашао, био је непогрешив. "

Популарни професор не дели мишљење многих кошаркашких стручњака који су у Жућковој игри у одбрани видели његову Ахилову пету.

"Било је то у Атини. Играли смо против репрезентације Грчке. За њих је играо неки сјајни Американос. Ништа му нисмо могли, супериорно нам је пунио кош. У полувремену, онако дискретно, са пола гласа, Жућко ми се обратио: "Професоре, дајте да ја пробам да га држим.". Пристао сам. Догодило се чудо. За мене и за све присутне, не знам да ли и за Кораћа. Он је тако добро чувао тог момка да нам овај у наставку није дао ни један кош! Ни један једини! Жућко га је укротио на начин који је био фасцинантан, без личних грешака и грубости, само знање, интелигенција и техника."

Радивоје Кораћ дебитовао је у репрезентацији 1958. године и у њој играо пуну деценију, све до 1968. године. Пуним сјајем блистао је на Европском шампионату у Београду 1961. "Плави" су тада у финалу, освојивши своју прву медаљу, изгубили против селекције СССР-а. Тада је свима било јасно да је наш континент добио нову, веома јаку репрезентацију и нову звезду - Радивоја Кораћа.

О ономе што га је красило, о његовој ефикасности и стилу игре, Бора Станковић, тренер шампионске екипе ОКК Београда, говори следеће:

"Кораћ је био изузетно пристојан момак, доста повучен, тешко се са њим успостављао приснији контакт. С друге стране, волео је друштво и представљао један од заштитних симбола Кнез Михајлове улице тих 60-тих година. Имао је изванредне рефлексе, осећај за лопту и брзину покрета. Није био разноврстан играч али је представљао машину за давање кошева. На терену је деловао прилично незаинтересовано, међутим када би добио лопту, све је радио муњевито. Необичан играч, неупоредив са било ким. Са Данеуом, који је био сасвим други тип играча, сарађивао је изврсно у репрезентацији."

О Кораћевој ефикасности најбоље сведочи податак да је седам пута био најбољи стрелац прве лиге, што је највише у историји југословенске кошарке (Радмило Мишовић 5, Дражен Петровић 4), и то са изванредним просеком поена по утакмици, чак 32.7!

Био је надалеко познат по свом карактеристичном извођењу слободних бацања, са специфичним начином извођења, са две руке одоздо, држећи лопту пре шута непосредно изнад терена. 

Међутим, у овој дисциплини био је изузетно прецизан. О томе сведочи једна анегдота везана за део Кораћеве каријере проведене у Белгији. Наиме, Кораћ је због своје изузетне популарности био гост у врло гледаном телевизијском шоу програму. На питање водитељке: "Г-дине Кораћ, колико слободних бацања можете погодити од 100 покушаја?". Кораћ је одговорио да може погодити 70 до 80. У том тренутку се померила завеса у студију, иза које је на запрепашћење свих присутних био кош! Водитељка је замолила Кораћа да гледаоцима потврди своју тврдњу на лицу места. Жућко је то прихватио, и онако хладне главе, малтене незаинтересовано, погодио је идеалних 100 од 100 покушаја!

Кад су у питању куриозитети везани за Кораћеву каријеру, једном се десило нешто што је остало забележено у аналима ФИБА. На утакмици Купа европских шампиона у хали 3 Београдског сајма, против шведског Алвика, Радивоје Кораћ постигао је 99 поена! Поред Кораћа, само Вилт Чемберлен је дошао до цифре од 100 невероватних поена на једној званичној утакмици. Са Чемберленовим рекордом, раме уз раме, и Жућков рекорд ће одолевати сасвим сигурно и у следећем веку.

Био је изузетно свестрана личност. Волео је музику, књиге, позориште. У опери је био редован гост. Једном се јавио клубу из Лондона и притом рекао: "Људи, овде свирају неки Битлси. Много су добри! Запалиће свет!". Од наших писаца обожавао је Црњанског и Лалића. Дивио се сликама Ивана Табаковића, Лубарде, о Петру Коњовићу је све знао. Био је чест гост у бифеу Народног позоришта, а од других кафана само "Видин капије".

Osvajači prve olimpijske košarkaške medalje na XIX Olimpijskim igrama (Meksiko Siti 1968):
Stoje: Ivo Daneu, Nikola Plećaš, Petar Skansi, Dragoslav Ražnjatović, Damir Šolman, Zoran Marojević, selektor Ranko Žeravica

Sjede: Dragutin Čermak, Vladimir Cvetković, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Radivoj Korać i Krešimir Ćosić

Нарочита ствар која је красила Жућка била је изузетна скромност. Материјално му никада није нарочито значило. О томе сведочи и податак да му је АлександарСаша Гец, тадшњи директор Црвене Звезде, понудио двособан стан и "тристаћа" (ФИАТ 1300) за прелазак у Звезду. Мислио је да ће Кораћ, као што би то учинила велика већина играча, понуду оберучке прихватити. Међутим, на Гецово запрепашћење, Кораћ се окренуо и са осмехом рекао: "Хвала ти Саша, али мене то стварно не интересује...". Волео је клуб, а кошарку је играо из чисте љубави. То је још једна његова особина која сведочи о његовој карактеристичности и непоновљивости.

Кошаркашка историја Југославије црним словима је записала 2. јуни 1969. године. У близини Сарајева после тешке саобраћајне несреће престало је да куца велико срце Радивоја Кораћа - Жућка. Та вест се муњевито пронела, и потресла целу, не само спортску, Југославију. Кошаркашки савез донео је одлуку да се на тај дан никада не одигра ни једна утакмица.

"Никада нисам видео толико људи, од најмлађих до најстаријих, да је изашло на улице да испрати једног човека." - сећа се Мирко Трговчевић - Шема, тадашњи председник клуба, који је са Кораћевим оцем отишао да превезе Жућково тело из Сарајева. "Било их је на хиљаде. Километрима по изласку из Сарајева људи су стајали покрај пута, желећи да одају пошту једном од највећих играча југословенске кошарке."

Радивоје Кораћ, младић који је поникао на београдским улицама и са 16 стигао у ОКК Београд. Нико тада није могао да претпостави да је стигао спортски геније. Од јуниора до сениора само једна годна. Успон је био муњевит. Искусни тренер Борислав Станковић је осетио неизмерно богатство тог талента, те генерације. Убрзо се то преточило у шампионски тим из улице Здравка Челара, тим који је био, по речима Мирка Трговчевића - Шеме, тако морално чврст и тако духом здрав, као ниједан тим пре и после овог, а који је на најлепши начин репрезентовао Радивоје Кораћ.

Тако се завршила прича о леворуком Жућку, младићу који је освајао скромношћу, стидљивошћу, истинољубивошћу, духом и другарством. Београд му се одужио најдостојансвенијим могућим испраћајем Први је од спортиста који је сахрањен у Алеји великана (присуствовала италијанска делгација из Падове, клуба чије боје је Кораћ последње бранио), а једна београдска улица добила је име по њему. И дан данас у просторијама ОКК Београда у Челаревој улици стоје његове патике и дрес.

Трофеј Купа Радивоје Кораћ – Златна левица

Међународна кошаркашка федерација је на предлог генералног секетара, енглеза Вилијема Џонса, донела одлуку да се оснује Куп Радивоја Кораћа, као велико међународно такмичење које ће годинама задржати престижни ниво. Победнички пехар овог такмичења је златна "левица", отисак у злату познате Жућкове "левице", на успомену и дуго сећање на људску и спортску величину, младића који је љубављу према кошарци запалио домаће и светско кошаркашко небо, и писао златним словима историју југословенске и европске кошарке.

Кућа славних

У Алкобендасу предграђу Мадрида, Шпанија, 1. марта 2007године, отворена је Кућа славних Међународне кошаркашке организације. Заједно са још 38 личности било је и 5 кошаркашких иргача, тренара, судија и кошаркаших радника из Србије који су задужили кошаркашки спорт. Међу њима је и Радивој Кораћ.

Nikola Plećaš / Никола Плећаш

Sveti Nikola, tako su ga zvali, rođen je u Bruvnu, 10. januara 1948. godine, u Lici. U 10 sezona, koliko je bio član Lokomotive (današnja Cibona) postavio je rekord koji će teško biti dostignut - u 204 utakmice postigao je 5404 poena, od 1967. do 1976. Uzgred, u njegovo vreme se nije ra čunala "trojka" . Gde bi mu bio kraj da jeste ...

Mariboru je, davne 1970. godine, ubacio najviše poena na gostovanjima, čak 55, što je takođe klupski rekord (uz Dražena Petrovića, kome je to isto pošlo za rukom protiv Rabotničkog, 1986.). Za reprezentaciju bivše države odigrao je 215 utakmica, postigao 1354 poena, osvojio zlato na SP 1970, i na EP 1973. i 1975., srebro na OI 1968. i SP 1974, zatim EP 1969. i 1971. A to su samo najznačajniji trofeji. Hladne brojke. A Nikola Plećaš bio je sve samo ne hladnokrvan momak. Ta njegova vruća krv verovatno je i kumovala što karijeru nije podigao na viši nivo, iako je bez sumnje sinonim za JU košarku sedamdesetih, i ne samo JU, već i evropsku.

Zanimljiva je priča oko njegovog dolaska u Lokomotivu. Naime, sredinom leta 1966. godine Damir Šolman, Nikolin saigrač iz Mladosti, poželeo je da pređe u Lokomotivu, i to u paketu s Plećašom, koji je tada, još uvek srednjoškolac, va žio za veliku košarkašku nadu. Bio je i omladinski reprezentativac. Dugo je trajalo natezanje oko te dvojice igrača, skoro godinu dana, da bi na kraju Plećaš, nakon 9 meseci pauziranja, prešao u Lokomotivu, a Šolman, kao rođeni Zagrepčanin, u Jugoplastiku iz Splita. U svojoj prvoj utakmici za Lokomotivu, protiv Crvene zvezde, postigao je 26 poena, pokazavši u punom sjaju raskošni talenat. Za njega su tada pisale novine da je "predvodnik čvrste obrane i mudrog, sporog napada". Nikola je sa svojim velikim brkovima obožavan gde god se pojavio. Lukav i mudar, nepredvidiv u driblinzima, veliki je vođa koji je, u stvari, mogao igrati i sam. Najzaslužniji je za tadašnja dva Lokomotivina trofeja - domaći Kup i Kup Radivoja Koraća.

Još 1965. godine ušao je u državnu reprezentaciju, na omladinskom prvenstvu Balkana u Atini. Pet puta je biran u u najbolju selekciju Evrope. Ali, popularnost mu je došla glave, poslednju utakmicu za reprezentaciju je odigrao na Mediteranskim igrama u Alžiru, protiv Francuske. Naime, u proleće 1976. godine zbog reklamiranja čaja u TV reklami izbacili su ga iz reprezentacije za Olimpijske igre u Montrealu. Navodno je pogazio amaterske principe sporta. Kakva farsa. Uzgred, za tu reklamu nije dobio ni prebijenog dinara, osim ono nekoliko popijenih čajeva na snimanju. Ali, takva su bila vremena.

Nikada se nije oporavio od tog šoka. Otišao je iz Lokomotive u riječki Kvarner, ali je karijera zapravo bila u silaznoj putanji.

Pokušao je i kao trener, bio u inostranstvu, čak i selektor Luksemburga. Ipak, njegova narav i epitet "prznice" nisu mu dozvolili veće domete, za koje je sigurno imao znanja. U klubu ga baš ne vole, nikada mu nisu priznavali sve one zasluge koje su morali i trebali. Danas radi u Ustanovi za održavanje sportskih objekata, tu i tamo prihvati se treniranja nekog nižerazrednog kluba, bez većih uspeha, nikada na duže staze. Povremeno je član raznoraznih sastanaka pri Hrvatskom košarkaškom savezu. Sveti Nikola, košarkaš s harizmom, koji se, nažalost, nije najbolje snašao "u civilnom životu".

------------------------

Intervju:

NEKADA I SAD - NIKOLA PLEĆAŠ, VELIKO IME KOŠARKE

Mi nikada nismo bili u teretani, na treninzima smo radili isključivo s loptom i uokolo trčkarali. Ja se smrznem kada vidim da igrač u situaciji brojčane prednosti stane i odigrava dugi napad, napadi traju više od 20 sekunda, a u moje vrijeme su trajali između 7 i 11 sekunda. I onda, kada utakmica završi na 55 koševa, govori se o - dobrim obranama!?

Piše: Goran ČOP

Tih i samozatajan, ali vispren i britak kad je izazvan. Nikola Plećaš danas, poput nekadašnjeg košarkaškoga "svetoga Nikole", kako su mu godinama skandirali navijači. Legenda zagrebačke i hrvatske košarke je na razgovor stigao ležerno odjeven u traper kombinaciju, iz povijesnih brkova i frizure izbija tek pokoja sijeda vlas premda je Plećaš u 52. godini.

— Kako je krenuo vaš košarkaški put, da li ste imali uzora čiji ste trag poželjeli slijediti?

Imao sam društvo, klapu u školi koja se počela baviti košarkom, prvo smo bili kao grupa u Mladosti. Što se tiče uzora u ono vrijeme je bilo o tome teško govoriti jer nije bilo TV-prijenosa da bih mogao reći kako želim igrati kao Michael Jordan, kao što to govore klinci danas. Kada sam ušao u košarku upoznao sam velike igrače, želio sam dostići kvalitetu Ive Daneua koji je u to vrijeme bio najbliže tehničkom savršenstvu, htio sam dostići kvalitetu fantastičnog igrača Miodraga Nikolića, zatim fenomenalnu želju i volju za pobjedom velikoga košarkaša Pina Giergie. To su bili pojedinci sa silnim vrlinama i kada bi netko mogao napraviti igrača sa svim tim karakteristikama to bi bio pravi superstar. U današnje vrijeme, s današnjom tehnologijom, trebao bi se klonirati takav košarkaš. Šalim se...

Petorka iz Ljubljane

— Igrali ste u društvu velikih igrača, osvajali trofeje i slušali fanfare. Koja je najbolja petorka čiji ste bili član?

Najbolja je petorka ona koja je započinjala utakmice u Ljubljani 1970. na Svjetskom prvenstvu: Krešo Ćosić, Pero Skansi, Damir Šolman, Rato Tvrdić i ja. Trener je bio Ranko Žeravica, a asistenti su mu bili Skopljanac Lečić i Banjolučanin Tošić. Svi ti igrači su bili jake osobnosti, ali uvijek podređeni uspjehu reprezentacije i nije bilo nikakvog problema. Svako pojedinačno ime i prezime je bilo dio pobjedničkog sastava i na pripreme uoči velikih natjecanja smo dolazili s namjerom pripremati se i za konačno pobjedničko slavlje. Kod Žeravice je ta disciplina bila na vrhuncu, ali kasnije se kod Mirka Novosela takva stega raspustila.

— Među brojnim velikim predstavama sigurno postoji utakmica koju izdvajate kao najljepšu....

Ja sam u reprezentaciji igrao rolu dodavača ili asistenta, a u klubu Lokomotivi sam bio realizator, šuter. Teško je uspoređivati te dvije moje igračke zadaće. Po današnjim statističkim pokazateljima možda i nisam bio uvjerljiv u nekim utakmicama, ali sam pridonosio uspjehu momčadi. Tu je bilo puno trofeja, puno velikih utakmica, pogotovo protiv SAD i Sovjetskog Saveza i eventualno protiv Italije. To su bili jaki sastavi, barem pola američke selekcije uvijek je poslije velikog natjecanja draftirano u NBA, a poznata je i ona sovjetska generacija sa Sergejom i Aleksandrom Bjelovom, Paulauskasom, nešto kasnije centrima Tkačenkom, Belostenijem...

Biti bolji od SSSR-a

— Igrati protiv Sovjetskog Saveza uvijek je u to vrijeme imalo i političkih primjesa, da li je ideologija imala mjesto u svlačionici prije sudara sa Sovjetskim Savezom?

Znate što, stalno smo skloni davanju ideoloških primjesa u sportu.Ta sklonost ideologiji je dovela do nereda u hrvatskom sportu, što je nedopustivo. Kada je riječ o sportu motiv uvijek treba biti da budeš bolji od protivnika, pa makar ti je i brat s druge strane. Čemu ideologija protiv Sovjetskog Saveza, mi smo bili socijalistička zemlja i oni također, i obje su zemlje tražile svoje mjesto u Europi. Jedini motiv koji smo imali protiv njih je da konačno okrenemo pravilo po kojemu oni pobjeđuju u odlučujućim značajnim susretima.

— Iz klupske karijere najčešće se izdvaja vaša utakmica protiv Beograda 1972. u finalu Kupa Radivoja Koraća. Cijelo drugo poluvrijeme odigrali ste sa četiri osobne pogreške i pritom uvalili Beograđanima 40 koševa. Prisjetite se te utakmice.

Radivoje Korać je igrao u Beogradu pa je taj klub želio silno osvojiti taj trofej. Kako sam i ja igrao sa "Žućkom" u reprezentaciji cijenio sam ga kao velikog košarkaša i velikog čovjeka i želio sam osvojiti taj trofej istodobno strepeći da mi se takva prigoda neće ponovno brzo ukazati. Igrali smo u Kutiji šibica, u dvorani koju je Ivan Arapović podigao bez građevinske dozvole i za to dobio godinu dana uvjetnog zatvora. Dakle, igrali smo u ilegalnoj dvorani....

Sjećanje na Tuškanac

— Kraj šesdesetih obilježen je velikim košarkaškim danima na otvorenom betonskom igralištu na Tuškancu.

To je bilo krasno doba kada bi se na tribinama Tuškanca natiskalo i do 3000 ljudi. Ne razumijem kako se dopustilo da propadne takva sportska blagodat. Košarkaški savez Jugoslavije je 1968. odlučio da se sve utakmice moraju igrati u zatvorenim prostorima pa smo preselili u Vatrogasni dom na Mihaljevcu na betonsku podlogu.

— Poznati ste kao veliki oponent Mirka Novosela. Otkad datira "ljubav"?

Mirko Novosel je čovjek koji je izbacio ljude s jakim osobnostima, sve je podredio sebi i svi su morali njemu ići uz dlaku i slušati ga do beskraja. Kada je kulminirao moj sukob s njim, 1976. sam otišao u Kvarner nakon što su mi u klubu rekli da sam slobodan igrač, da bih kasnije saznao kako su na meni uzeli odštetu. U to je vrijeme Novosel bio u dobrim odnosima sa Slavkom Šajberom, utjecajnim čovjekom iz komunističkih struktura, a zamjeram i Šajberu što me nije barem pozvao, pa da u razgovoru riješimo eventualne nesporazume.

— Koliko je i vaš beskompromisni karakter sudjelovao u kreaciji takvog stanja poprilične netrpeljivosti?

Nikada u karijeri nisam dozvolio neistinu, tome sam se uvijek suprotstavljao. U sportu postoje krivci podjele odgovornosti između igrača i trenera, jer igrač može odigrati lošu utakmicu, ali je za konačan rezultat uvijek odgovoran trener. Mirko Novosel nije imao naviku preuzimanja odgovornosti — kad bismo pobijedili to je bila njegova velika zasluga, a kad bismo izgubili krivci su bili isključivo igrači. Ne interesira me niti želim s njim razgovarati, a uostalom zašto na njega trošiti vrijeme.

Umaranje svađama

— Podalje ste od epicentra nacionalne košarkaške stvarnosti, u debeloj sjeni u ženskome košarkaškome klubu Medveščak. Ipak, što mislite o današnjemu košarkaškome trenutku?

Mi naše igrače moramo svemu učiti. Od hodanja na terenu, vođenja lopte, šutiranja i ponašanja na terenu, moramo mladog sportaša kompletirati kao igrača i kao osobu. Bio sam nazočan na dva okrugla stola koja je organizirao današnji predsjednik HKS-a Damir Skansi s kojih smo trebali dobiti zapisnike i zaključke, ali to nismo dobili. Da li vi znate tko je Ružica Marušić? To je žena koja nikada nije igrala košarku, a danas je predsjednica Stručnog savjeta HKS-a za žensku košarku. Ona je mene proglasila negativistom i nihilistom jer sam se usudio prigovoriti nekim pogreškama u stručnom radu i selekcijama. U Đurđevcu na kadetskom prvenstvu Hrvatske dodijeljen je tek jedan pehar vrijednosti 175 kuna, drugoplasirana i trećeplasirana ekipa te najbolji igrač i strijelac ostali su bez svojih trofeja. Apsurdnost ide čak do ove razine.

— Kako vam izgleda današnja reprezentacija, odnosno gdje se griješilo u posljednjih 10-ak godina?

Reprezentacija će se kvalificirati na Europsko prvenstvo, ali mislim opet u pogrešnim okolnostima jer se zavaravamo srećom koju smo imali u nekim utakmicama. Trebamo razviti sustav, trebamo razviti hijerarhijsku piramidu na čijem će vrhu biti seniorska selekcija. Na pripremama uoči natjecanja moramo imati izbor kvalitetnih igrača koji će se u tom razdoblju usavršavati u tehničko-taktičkim znanjima i donositi reprezentaciji rezultate. Prije desetak ili nešto manje godina trebalo je znati zadržati cjelinu i znati ukomponirati velike igrače u taj projekt. Mi smo se međusobno umarali svađama oko izbornika pa istodobno gubili autoritet među igračima. Teško je izmisliti čovjeka koji radi za svoju plaću bez jače podrške struke i HKS-a, a on treba biti autoritet igračima teškima desecima milijuna USD. Nema sustava, sjećam se da smo mi sedamdesetih godina neke nesposobne ljude prebacili na funkcije u forumima kako nam ne bi smetali u osnovnim sportskim stvarima. Raspala se prethodna država, a ti ljudi su zadržali pozicije i vukli krive poteze.

Nedostatak znanja

— Krenimo na malo vedrije teme, uvijek je stvar sportskih razmišljanja sudar generacija — kako bi prošao Goran Ivanišević protiv Franje Punčeca, a kako bi prošao Nikola Plećaš protiv, recimo, Gordana Giričeka?

To bi bilo interesantno vidjeti. Nekada se to radilo na tehniku i taktiku, a danas se to više-manje svodi na silu iako i danas ima vrlo talentiranih mladića. Mi nikada nismo bili u teretani, na treninzima smo radili isključivo s loptom i uokolo trčkarali. Ja se smrznem kada vidim da igrač u situaciji brojčane prednosti stane i odigrava dugi napad, napadi traju preko 20 sekundi, a u moje vrijeme su trajali između 7 i 11 sekundi. I onda, kada utakmica završi na 55 koševa, onda se govori o - dobrim obranama!? A napadi završavaju nakon 25. sekunde... U moje vrijeme se nisu radile ove brojne tehničke nepravilnosti, samo čekam trenutak kada će se Sesaru početi svirati nošena lopta. Stvar je u trenerima koji su hendikepirani nedostatkom znanja, u HKS-u samo Pino Giergia ima diplomu košarkaškog trenera. Nema je niti izbornik Petrović.

Nikola Plećaš je zahvalan sugovornik, sposoban pričati o svim temama na dugo i na široko. Spominjao je i predsjednika HOO-a Antuna Vrdoljaka i njegovu "nekompetentnost", spominjao je pad ugleda košarkaškog sporta, pričao je o nezadovoljstvu koje ga obuzima kada vidi nerede u sportskim arenama...

-----------------

Brkovi

Brkove sam pustio na pripremama 1970. prije Svjetskog prvenstva u Ljubljani. Bio je dogovor da ne brijemo brkove sve do kraja natjecanja i osvajanja prvog mjesta, ali sam ih prije posljednje utakmice s Rusima ipak obrijao. Kasnije sam ih opet pustio, najprije kao image i prepoznatljivost, a kasnije na poticaj djece ("Tata, nemoj brijati brkove") zadržao današnji izgled.

Afera "čaj"

Sportsku klimu sredinom sedamdesetih uzdrmala je "afera čaj". Nije to bila bostonska čajanka, već...

Već mi je zamorno o tome govoriti. Čaj je slijed određenih situacija u KSJ-u. Igrači Lokomotive su snimili reklamu za Franck čaj na kojoj je bio i reprezentativac Andro Knego. Kadrovi s Androm kako pije čaj nisu prikazani na televiziji, jer nisam želio da i on ne ide na Olimpijske igre u Montreal. O čemu se radilo? Predsjednik MOO-a Avery Brundage je 1974. ukinuo članak o čistom amaterizmu i dozvolio snimanje reklama sportašima. U Jugoslaviji se to znalo, ali kako to nije javna informacija, eliminirani su Rato Tvrdić zbog "Sloboda" čarapa i Nikola Plećaš zbog "Franck" čaja. Kao, nisu mogli preuzeti rizik diskvalificiranja. To je bila montirana igra Mirka Novosela i Antuna Vrdoljaka koji je snimio i režirao taj moj spot.

Zlata i srebra

Nikola Plećaš je rođen 10. siječnja 1948. u ličkom selu Bruvno. Kao 6-godišnjak došao je u Zagreb i za osam godina se prvi put upoznao sa košarkaškom loptom. Četiri godine nastupa za Mladost doživljava kao uvertiru za seobu u velikog gradskog susjeda Lokomotivu, gdje boravi deset godina te nakon sukoba sa Novoselom i Šajberom odlazi u Kvarner i nešto kasnije Industromontažu. Na vrata reprezentacije je zakucao 1967., a od 1968. do 1975. je standardni član te reprezentacije. Uspjesi Nikole Plećaša su nedodirljivi za košarkaše današnje generacije — srebro 1968. na OI u Meksiku, zlato na SP 1970. u Ljubljani, srebro na SP 1974. u Portoriku, te srebro na Europskim prvenstvima 1969. (Napulj) i 1971. (Essen) te zlata na europskim smotrama 1973. u Barceloni i 1975. u Beogradu.

S Lokomotivom je osvojio 1969. Kup Jugoslavije te 1972. Kup Radivoja Koraća.