Izvori: glas-javnosti.co.yu i tvorac-grada.com
Vragolan i Ekscentrični genije
Jedan mališan sa Dorćola (deo Beograda) je u ranom detinjstvu obožavao moka-tortu. Nestašni Dorćolac uvek je obožavao sport, šalu, ali i moka tortu, po kojoj je dobio nadimak i po njemu postao čuven širom planete. Odrastao u Ulici cara Lazara (danas Pariska). Išao u osnovnu školu "Braća Ribar" sa današnjim kumom i predsednikom KSS Draganom Kapičićem i Goranom Rakočevićem, ocem aktuelnog reprezentativca Igora Rakočevića. U tom periodu zavoleo je košarku, a prethodno je trenirao fudbal, boks... Završio je i Višu ekonomsku školu. Danas je redovan "inventar" kafića "Pevac", a samo nekoliko ulica dalje nalazi se i kafe "Galerija" u vlasništvu Dragana Kapičića.
Kada bi pisali univerzalnu košarkašku enciklopediju, pod slovom »P«, kao objašnjenje za »plejmejker«, trebalo bi da stoji slika Zorana Moke Slavnića. Bio je dirigent igre kakvog Zvezda i reprezentacija nikada nisu imale, ni pre ni posle godina u kojima je bio centralna figura i najveća zvezda crveno-belih.
Imao je neodoljivu harizmu i urođenu dovitljivost, ali i nestašnu prirodu koja mu je ponekad donosila probleme, ali je iz nje i crpeo ideje za nepredvidiva rešenja u igri. Kao i većina dece koja su rođena u blizini Malog Kalemegdana (1949), bio je kao magnetom privučen na terene ispod drevnih zidina. Mnogi su ga savetovali da se zbog male visine (izrastao samo do 181,5 cm) posveti nekom drugom sportu, a gotovo svaki mu je išao od ruke. Uvek je voleo da tera inat, bio je najjači kada su mu govorili da nešto ne može ili ne sme da uradi. Naravno da je nastavio sa košarkom, njegov veliki talenat je u najfiniji dijamant izbrušio poznati Zvezdin učitelj mladih Zdravko Kubat.
U Zvezdi je igrao 14 godina, potom i u španskom Huventudu, Šibenci, italijanskoj Kazerti, čak i ljutom rivalu Partizanu. Ipak, svi se Moke sećaju u crveno-belom dresu. Sa omiljenim klubom je osvojio dve titule, tri Kupa SFRJ i Kup Kupova Evrope. Na finalnom turniru Kupa u Nišu 1973. proglašen je za najboljeg igrača i kao nagradu dobio televizor u boji. Kažu da je tih nekoliko dana igrao košarku koja se ne može opisati rečima. Ljudi su jednostavno gledali, uživali i divili se velikom majstoru.
U reprezentaciji je takođe briljirao. Za 177 nastupa (a mogao je i više da Ranko Žeravica, baš u njegovom slučaju, nije pogrešio u selekciji) osvojio je pregršt medalja. Osvojio je pet zlatnih medalja: olimpijsku 1980, svetsku 1978. i tri evropske - 1973, 1975. i 1977. godine. Ima i olimpijsko (1976) i svetsko srebro (1974), kao i bronzu sa EP 1979. godine. Generaciju romantičara činili su osim Moke i Krešimir Ćosić, Dražen Dalipagić, Dragan Kapičić, Dragan Kićanović, Mirza Delibašić, Rajko Žižić. Najveća je legenda Crvene zvezde, čiji je dres nosio 14 godina (1963 - 1977), sa kojom je osvojio nacionalnu titulu i dva kupa, kao i Kup kupova, 1974. godine (prvi međunarodni klupski trofej naše košarke). Kasnije je igrao i za Huventud, Šibenku, Kazertu i Partizan, a Španci su ga častili nadimkom "ekscentrični genije". Karakter vođe nije mu dao mira, trenerski posao je bio logičan rezultat nemirnog duha i gladi za avanturama. Vodio je Šibenku, Partizan, Malagu, Jugoplastiku, Zvezdu, Dafni, Iraklis, Bamberg i pre tri godine beogradski Atlas, na poziv tim-menadžera i velikog prijatelja Dražena Dalipagića. Tri godine je bio, kako su ga nazvali, "dežurni kritičar", a na nedavnoj sednici Stručnog saveta Dušan Vujošević je preduhitrio Praju i predložio ga za prvog selektora Srbije. Izabran je jednoglasno!
Njegova biografija ne bi mogla da stane ni u poveću knjigu, bio bi to film iz nekoliko nastavaka, mnogi ga smatraju za nejneobičniju figuru našeg sporta. Možda ga je najbolje opisao pokojni velikan profesor Aleksandar Nikolić: 'Moka je bio fantastičan talenat, a život i košarka su za njega uvek bili samo igra.' Kasnije Slavnić nije zaboravio uslugu koju je jugoslovenskoj košarci učinio sledeći selektor Mirko Novosel pozivanjem čigrastog plejmejkera među "plave": " Novosel je najbolji trener naše košarke svih vremena".
Za Slavnića su govorili da je najveći vragolan naše košarke. Momak sa beogradske kaldrme nikada nije bio konformista, uvek je govorio šta mu je na duši. Otuda su mu kačili i etiketu buntovnika, ali se uglavnom ispostavljalo da je bio u pravu. Ludačku želju da postane selektor nacionalnog tima nije mogao da sakrije. Tako je pre godinu i po dana, kada je Svetislav Pešić odbio selektorsku ulogu poručio: "Pešić je patriota. Ali, nemački!" Pred Mundobasket u Japanu izvinio se Japancima za sve što će reprezentacija SCG da pruži u Aziji. Ispali smo u osmini finala. Dok je njegova Crvena zvezda tonula početkom veka, nisu ga pitali za savet, iako ima 17 pobeda u "večitom derbiju" nad Partizanom. Imao je lakonsko objašnjenje: "Ako Zvezda može bez Slavnića, može i on bez Zvezde". Oženjen je Jelenom (drugi brak), od koje traži samo tri stvari: da ga mazi, da ga pazi i da izgleda lepo.
...Daljim, letimičnim pregledom "Zlatne košarke" uočio sam naslov "Velike tajne Montrealske svlačionice", pa budući da mi Moka 5-6 godina ranije nije hteo ništa o tome da kaže, otvorio sam 272. stranicu te knjige, i evo prepisa najinteresantnijih delova:"Utakmica odluke za plasman u polufinale bio je susret sa Talijanima... Za Jugoslovene je krenulo loše od početka... Alarm na klupi Jugoslovena zazvonio je kada su "azzurri" stvorili prednost od 12 koševa, 24:12!... Svi u redovima Jugoslovena bili su indisponirani, centri Jelovac i Ćosić bez koša... Na poluvremenu nevjerovatnih "minus 16", u svlačionicu se išlo rezultatom 57:41 za Italiju.Šta se tih desetak minuta događalo u svlačionici Jugoslovena, nikad se nije saznalo! Novosel je rekao, da čim su došli u svlačionicu, lupnuo vratima, kazavši: "Naređujem presing. Moramopoginuti za pobjedu. Presing, presing. Bacajte se po parketu, poginite, ali dobijte utakmicu. Da, ovu utakmicu možemo dobiti. Mo-že-mo!!!Bilo je priča, istina nikad službeno potvrđenih, da je glavnu riječ u svlačionici, poslije kratkoga "govora" Novosela, vodio Zoran Slavnić. Da je bilo onih poznatih "balada o psu i majci", vikanja, udaranja o stolice, da je tih desetak minuta moral plavih narastao "do ludila"! I, što je to učinio, što je to rekao Zoran Slavnić? Nakon utakmice rekao je samo: "To što sam u svlačionici u poluvremenu kazao, nikad nitko od igrača nije kazao, ja to nikad nisam ni pomislio da ću kazati, a siguran sam da to nikad više u karijeri neću ponoviti. I nema šanse da ikad kažem pred novinarima te rečenice, koje sam izgovorio sebi, suigračima, stručnom vodstvu!"Dalje u "Zlatnoj knjizi" piše: "Nepunih pola minuta kod voćstva Talijana 87:86 Talijani slave. Smeši im se polufinale. Novosel zove time - out. Dogovor je glasio: Talijani će sigurno misliti da će poslednju loptu pucati Kićanović ili Dalipagić, ili da će Slavnić spustiti loptu "na Ćosića", ali neka napad završi - Moka Slavnić!Lopta dolazi do Slavnića, Marzorati ga gleda, ne pada mu na pamet "čačkati" po lopti, da velemajstor Moka ne bi iznudio faul, dva bacanja. Sekunde cure, lopta dolazi do Kićanovića a on, okružen trojicom Talijana, vraća loptu Slavniću. Još dve sekunde do kraja, Slavnićev okret i šut - Koooš! Konačnih 88:87 za Jugoslaviju! Zoran Slavnić je odveo Jugoslaviju u polufinale Olimpijskih igara u Montrealu!...
XXII Olimpijske igre - Moskva 1980.
JUGOSLAVIJA - OSVAJAČ ZLATNE OLIPMIJSKE MEDALJE
4. Andro KNEGO, 24 godine (2,06 m). Klub: Cibona (Zagreb). Rep: 123 meča.
5. Dragan KIĆANOVIĆ, 27 godina (1,93 m). Klub: Partizan (Beograd). Rep: 176 mečeva.
6. Rajko ŽIŽIĆ, 25 godina (2,10 m). Klub: OKK Beograd. Reprezentacija: 141 meč.
7. Mihovil NAKIĆ, 25 godina (2,03 m). Klub: Cibona (Zagreb). Reprezentacija: 67 mečeva.
8. Željko JERKOV, 26 godina (2,08 m). Klub: Jugoplastika (Split). Rep: 157 mečeva.
9. Branko SKROČE, 25 godina (1,95 m). Klub: Zadar (Zadar). Rep: 71 meč.
10. Zoran SLAVNIĆ, 31 godina (1,81 m). klub: Šibenka (Šibenik). Rep: 161 meč.
11. Krešimir ĆOSIĆ, 32 godine (2,10 m). Klub: Cibona (Zagreb). Rep: 284 meča.
12. Ratko RADOVANOVIĆ, 24 godine (2,10 m). Klub: Bosna (Sarajevo). Rep: 133 meča.
13. Duje KRSTULOVIĆ, 26 godina (2,03 m). Klub: Jugoplastika (Split). Rep: 86 mečeva.
14. Dražen DALIPAGIĆ, 29 godina (1,97 m). Klub: Partizan (Beograd). Rep: 177 mečeva.
15. Mirza DELIBAŠIĆ, 26 godina (1,98 m). Klub: Bosna (Sarajevo). Rep: 148 mečeva.
5. Dragan KIĆANOVIĆ, 27 godina (1,93 m). Klub: Partizan (Beograd). Rep: 176 mečeva.
6. Rajko ŽIŽIĆ, 25 godina (2,10 m). Klub: OKK Beograd. Reprezentacija: 141 meč.
7. Mihovil NAKIĆ, 25 godina (2,03 m). Klub: Cibona (Zagreb). Reprezentacija: 67 mečeva.
8. Željko JERKOV, 26 godina (2,08 m). Klub: Jugoplastika (Split). Rep: 157 mečeva.
9. Branko SKROČE, 25 godina (1,95 m). Klub: Zadar (Zadar). Rep: 71 meč.
10. Zoran SLAVNIĆ, 31 godina (1,81 m). klub: Šibenka (Šibenik). Rep: 161 meč.
11. Krešimir ĆOSIĆ, 32 godine (2,10 m). Klub: Cibona (Zagreb). Rep: 284 meča.
12. Ratko RADOVANOVIĆ, 24 godine (2,10 m). Klub: Bosna (Sarajevo). Rep: 133 meča.
13. Duje KRSTULOVIĆ, 26 godina (2,03 m). Klub: Jugoplastika (Split). Rep: 86 mečeva.
14. Dražen DALIPAGIĆ, 29 godina (1,97 m). Klub: Partizan (Beograd). Rep: 177 mečeva.
15. Mirza DELIBAŠIĆ, 26 godina (1,98 m). Klub: Bosna (Sarajevo). Rep: 148 mečeva.
Posle igračke karijere upustio se u trenerske vode. Vodio je Partizan, Zvezdu, Šibenku, Huventud, nemački Bamberg, beogradskog Atlasa [bivši IMT] čiji je tim-menadžer Slavnićev saigrač iz slavnih dana i veliki prijetelj Dražen Dalipagić. Kratko je bio I selector reprezentacije.
…Vođenje igre u sportu u sportskim igrama, obično se prepušta određenim igračima, pogotovu u košarci. U košarci to su plejmejkeri, u fudbalu su to polutke, u odbojci je to dizač, tehničar. Vođenje igre na samom terenu je jako bitno za vrhunske rezultate, i jako je bitno ko će biti i kakav će biti taj čovek……Jednostavno, da pređem na stvar. Sigurno će se pominjati dominacija Rusa do 1972.godine u Evropi, jer do tada nismo mogli pronaći vrstu gre koja njima neće odgovarati. O tome Vam mogu reći kao najvažnje to da je dolaskom Mirka Novosela na mesto glavnog trenera reprezentacije Jugoslavije i od tada promenom filozofije naše košarke došlo do desetogodišnje dominacije Jugoslavije nad Rusima, upravo samo zbog promene načina ili stila igre.A ja sam, moja malenkost, imao tu čast da budem odabran od od strane Mirka Novosela, da budem kreator te igre.I ja mislim, i znam, kao i mnogi drugi, da se vođe, lideri rađaju. Ali, mogu i da se stvaraju, uz pomoć trenera, kada im treneri daju (ne)oganičenu slobodu u realizaciji njihove kreativnosti.Dakle, iz ovoga možete zaključiti da po meni, vođe – plejmejkeri u košarci, dele se na one kreativne i na one druge – VKV radnike. I u tome se i razlikuju……Otprilike, Ti si kod Novosela u potpunosti iskazao svoju igračku ličnost i igračku filozofiju?Nisam se ja kod Novosela iskazao. Kad sam ja kod Novosela došao u reprezentaciju imao sam 24 godine i četiri titule sa Crvenom Zvezdom! Ja sam tada samo dobio jednu šansu da dam doprinos košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije, tako da se mora reći da sam ja svojim pogledom na košarku odgovarao Mirku Novoselu, što se pokazalo kao dobro, na moju veliku sreću…
Izvor: oks.org.yu
ZORAN MOKA SLAVNIĆ SELEKTOR KOŠARKAŠKE REPREZENTACIJE NEPOPRAVLJIVI OPTIMISTA
VIDIMO SE U PEKINGU
Jesam lud, ali ne i glup. Verujem u sudbinu, a meni se Španija posrećila na EŠ 1973. i mom debiju u plavom dresu. Možda se slično ponovi i u novoj ulozi, a onda neće biti problema ni za olimpijsku vizu.
Bio je i ostao veliki vragolan, nekada jugoslovenski, a sada “samo” srpske košarke. I kada je u poodmaklim godinama (24) debitovao u plavom dresu, ali i premijerno u ulozi selektora nacionalne reprezentacije (skoro u 58.). Zoran Moka Slavnić.
Jedan iz nezaboravne generacije 70-tih i početka 80-tih, koja je osvojila ama baš sve što se moglo osvojiti. Za njega, Kiću,Praju i ostale, nije bilo prepreke na najvećim takmičenjima. Bili i ostali – strah i trepet.
Naš sagovornik ima i nešto što kasnije nije pošlo za rukom nekim novim, sjajnim predvodnicima poput Divca, Đorđevića, Paspalja, Bodiroge, Danilovića... Olimpijsko zlato u prebogatoj košarkaškoj istoriji.
- Za ove mlađe, da ne podvaljujemo, 1980. u Moskvi nije bilo Amerikanaca zbog bojkota, ah ta politika. Ali, njihov problem, to svakako ne umanjuje sjaj tog zlata – vraća se u prošlost Moka Slavnić.
U karijeri svakog sportiste, makar se osvojilo “milion” medalja na evropskim i svetskim šampionatima, Olimpijske igre su posebno poglavlje, nema poređenja.
- Nije bilo ni teže, ni lakše, u moskovskom finalu protiv Italije. “Zbornaja” kao domaćin, morala je da se uteši trećim mestom. A ne bi trebalo smetnuti s uma da smo imali silne muke baš sa azurima na prethodnim OI.
Koliko se obični smrtnici sećaju najsjajnijeg odličja pre više od četvrt veka, ništa manje ne bledi ni sećanje na povredu Kićanovića
(udarac Menegina u butni mišić).
- Reprezentativnog druga su izneli sa parketa, nije mogao da završi utakmicu.
Za Kiću sam isto uradio što i on za mene četiri godine ranije u Montrealu. Na pobedničkom postolju uzeo medalju i podigao je visoko, ako je to moglo da ga uteši.
Slavnić je 179 puta oblačio najdraži dres, ali je za nezaborav njegova partija, protiv dugogodišnjih starih mušterija plavih, Italijana, 1976. u Montrealu. Naši najbolji košarkaši su otputovali u Kanadu kao već viđeni za neku od medalja, kao aktuelni evropski i svetski šampioni. A kola umalo da se survaju u provaliju.
- Trebalo je “rutinski” da se odradi posao u duelu sa “azurima”. Po malo (ne)očekivano smo na poluvremenu gubili sa 16 razlike. Moglo je lako da se desi da popucamo, da se uopšte ne vratimo u život.
Tada su novinski izveštači preneli da se “nešto desilo” u svlačionici, u poluvremenu. Iako je prošlo toliko godina, nailazimo na zid ćutanja.
- Jeste, istina je da sam kolegama nešto rekao, ali sam i obećao da nikada neću otkriti šta. Neka to zauvek ostane tajna.
Moka je preporodio plave u nastavku, bio pravi dirigent, nije li to bila najbolja partija u reprezentaciji?
- Ma kakvi, ne bih je nikad u tom smislu izdvojio, mada je bilo važno poput života da se uđe u finale.
I dan - danas se prepričava taj foto finiš.
- Igrali smo poslednji napad, Kića je prodro po desnoj strani, na dve sekunde pre zvuka sirene imao sam loptu u rukama, i eto, posrećilo se da pogodim i da polufinalni meč prestane da bude noćna mora – skromno će, što uopšte inače ne liči na njega, Zoran Slavnić.
Ni ta nezaboravna generacija nije mogla u borbi za zlato da adekvatno parira neprikosnovenim Amerikancima, koji su morali da zaleče rane iz 1972. (Minhen), kada su prvi put ostali bez prvog mesta od 1936, kada je košarka uvedena u olimpijski program.
- Da se nisam povredio u 10.minutu i finale gledao iz bolnice, ko zna šta bi bilo – u svom stilu će Slavnić.- Mislim da je pravi razlog visokog poraza to što nismo slušali tadašnjeg selektora Mirka Novosela, koji nije mogao da nas ubedi da se pravimo ludi u duelu sa Amerikancima u grupi. Stručnjak poput njega nije želeo da sve karte baci na sto, a mi smo bili po malo tvrdoglavi. Zapeli smo iz petnih žila da dobijemo Amere, skoro da smo u tome uspeli, ali... Na kraju smo u grupi poraženi, oni nas pročitali, a u finalu im protiv nekompletne selekcije nije bilo teško da zabeleže, uslovno rečeno, laganu pobedu.
Ima li uopšte recepta za SAD, pogotovo od kada na najveću sportsku smotru dovode timove snova?
- To je svakako izuzetno težak posao, ali nikad ne reci nikad. Ovu poslednju reč zato ne koristim ni kad su u pitanju plavi. Možda nekad u budućnosti. Važno je imati vere, a uz talenat i rad, doći i do takvih raspleta.
Selektor Zoran Slavnić će ovog leta imati, ne možemo da se otmemo tom utisku, mnogo teži zadatak nego u nekim vremenima kada je bio prvi plejmejker reprezentacije. Nije u igri samo evropski šampionat u Španiji, početkom septembra, već i olimpijska viza za Peking 2008. Uzimajući u obzir sušni period koji traje od 2003, čini se da Kina nikad nije bila dalje.
- Jesam lud, ali ne i glup, zato sam se i prihvatio posla sa A selekcijom. Nemam strah, bez obzira što nije mali broj onih koji bi bili srećni da plavi dožive još jedan fijasko. Nisam ni toliko blesav da kažem da ćemo se u Španiji prošetati, a samim tim i obezbediti olimpijsku vizu. Možda ima neke simbolike što ove momke, po prvi put u karijeri kao selektor, vodim baš na jedno takmičenje na Iberijsko poluostrvo. Kada sam svojevremeno debitovao za najbolji tim, bila je Barselona 1973. i evropsko zlato. Početak serije od tri uzastopna kontinentalna prvenstva . Nisam sujeveran, ali možda se baš Španija i meni, na novom poslu, posreći.
On je nepopravljivi optimista, bez dlake na jeziku, sa željom da sve oko sebe “ natera” da veruju da je moguća i (ne)moguća misija.
- Suština je u mom mentalnom sklopu, da nisam takav, sigurno ne bih postigao to što sam postigao. Milion puta bih odustao od košarke koja je moj život. Uvek sam verovao, a takav sam i sada, da kvalitet mora da izađe na videlo, niko ne može da te zadrži, satera u rupu. Ako dovoljno brzo trčiš, stići ćeš na cilj kad,tad. Ne može me niko ubediti da je ova nacija preko noći zaboravila da igra košarku, ostala bez talenta. Sigurno da situacija nije “lako ćemo”, a da je tako verovatno me ne bi ni zvali da se prihvatim ovog posla. Očekujem da se vidimo u Pekingu. U sportu ništa nije sigurno, ali ja bih se kladio na ove momke – poručuje Zoran Slavnić.
Za njega je počelo više nego odlično. Za razliku od prethodnika, na tom istom mestu, koji su više pričali o onima koji se ne odazivaju u reprezentaciju, popularni Moka može da tvrdi pazar. Čak 90 odsto sa njegovog preliminarnog spiska reklo je majstoru basketa “da”. Bazu ima, trebalo bi ga samo pustiti da radi na miru, ne samo uoči EŠ u Španiji, već i do Pekinga, nadajmo se.
KAKO DO CILJA - AKO TREBA POGINUĆE
Slavnić se nikada nije bojao izazova. Za razliku od nekih koji se sklanjaju na kilometar, prosto im je trčao u susret. Ni u zrelim godinama, kada je pomalo kasno uhvatio kormilo reprezentacije, nije se promenio ni za pedalj.
