Радивој Кораћ - Жућко - је рођен 5. новембра 1938. године у Сомбору. Кошарком је пошео да се бави у подмлатку БСК-а, како се тада звао ОКК Београд. На јуниорском турниру одржаном 1956. године на једној утакмици постигао је 33 поена, колико је укупно дала његова екипа, и већ тада наговестио неслућени потенцијал сакривен иза стидљивог, пријатног и дружељубивог карактера риђокосог младића.
Са ОКК Београдом Кораћ је освојио четири првенства Југославије (1958, 1960, 1963, 1964) Кораћ је био први стрелац и играч Стандарда из Лијежа, првака Белгије (1967/68), играјући за Петрарку из Падове, био је први стрелац првенства Италије (592 поена на 22 утакмице).
За југословенски национални тим је дебитовао 1958. За Југославију је играо на четири Европска првенства и на три је био први стрелац (Београд 1961.-216, Вроцлав 1963.-239,Москва 1965.-195). Са репрезентацијом је освојио две сребрне медаље на Европским првенствима (1961, 1965), две наСветским првенствима (1963, 1967) и Олимпијским играма 1968., као и бронзану медању на Европском првенству 1963. Одиграо је укупно 157 међународних утакмица и постигао 3153 поена, за тадашње прилике висок просек од 20,8 поена по утакмици.
Жућко је кошарку играо са чудесном вештином на начин, који се стилом и ефикасношћу, разликовао од свега што је до тада и после њега виђено. Био је крилни центар (193cm). Није имао нарочит скок, кошеве је углавном давао из рекета, захваљујући дриблингу и брзом, неухватљивом избачају лопте. Имао је незадржив улаз под кош, при чему се у дуел игри сјајно користио телом, што су немоћни ривали, нарочито Французи, често код судија покушавали да прикажу као фаул. Французи су чак ишли до те мере да су филмовали Кораћеве партије, жележи да докажу да Кораћ неумољиво ефикасан из разлога што се служи фауловима. Тај филм су показали људима из ФИБА, а еминентне судије из више земаља утврдили су да је све чисто.
Било је нечег парадоксалног у тој савршеној прецизности овог кошаркашког мајстора. Имао је и недостатака, али оно што је знао и умео било је доведено до перфекције и савршенства који су остали упамћени. О Кораћевим, како кошаркашким тако и људским квалитетима, најпозванији је да говори професор Аца Николић, дугогодишњи тренер и селектор југословенске кошаркашке репрезентације:
"Жућко је био нешто између старог и новог начина игре центра" - објашњава професор. "Имао је блиставу технику и огромно знање. Био је брз и у сваком тренутку претња по кош противника. Није волео да враћа лопту саиграчима. Био је јак, имао је изузетан осећај да процени тренутак за улазак под кош противника, а кад би се тамо нашао, био је непогрешив. "
Популарни професор не дели мишљење многих кошаркашких стручњака који су у Жућковој игри у одбрани видели његову Ахилову пету.
"Било је то у Атини. Играли смо против репрезентације Грчке. За њих је играо неки сјајни Американос. Ништа му нисмо могли, супериорно нам је пунио кош. У полувремену, онако дискретно, са пола гласа, Жућко ми се обратио: "Професоре, дајте да ја пробам да га држим.". Пристао сам. Догодило се чудо. За мене и за све присутне, не знам да ли и за Кораћа. Он је тако добро чувао тог момка да нам овај у наставку није дао ни један кош! Ни један једини! Жућко га је укротио на начин који је био фасцинантан, без личних грешака и грубости, само знање, интелигенција и техника."
Радивоје Кораћ дебитовао је у репрезентацији 1958. године и у њој играо пуну деценију, све до 1968. године. Пуним сјајем блистао је на Европском шампионату у Београду 1961. "Плави" су тада у финалу, освојивши своју прву медаљу, изгубили против селекције СССР-а. Тада је свима било јасно да је наш континент добио нову, веома јаку репрезентацију и нову звезду - Радивоја Кораћа.
О ономе што га је красило, о његовој ефикасности и стилу игре, Бора Станковић, тренер шампионске екипе ОКК Београда, говори следеће:
"Кораћ је био изузетно пристојан момак, доста повучен, тешко се са њим успостављао приснији контакт. С друге стране, волео је друштво и представљао један од заштитних симбола Кнез Михајлове улице тих 60-тих година. Имао је изванредне рефлексе, осећај за лопту и брзину покрета. Није био разноврстан играч али је представљао машину за давање кошева. На терену је деловао прилично незаинтересовано, међутим када би добио лопту, све је радио муњевито. Необичан играч, неупоредив са било ким. Са Данеуом, који је био сасвим други тип играча, сарађивао је изврсно у репрезентацији."
О Кораћевој ефикасности најбоље сведочи податак да је седам пута био најбољи стрелац прве лиге, што је највише у историји југословенске кошарке (Радмило Мишовић 5, Дражен Петровић 4), и то са изванредним просеком поена по утакмици, чак 32.7!
Био је надалеко познат по свом карактеристичном извођењу слободних бацања, са специфичним начином извођења, са две руке одоздо, држећи лопту пре шута непосредно изнад терена.
Међутим, у овој дисциплини био је изузетно прецизан. О томе сведочи једна анегдота везана за део Кораћеве каријере проведене у Белгији. Наиме, Кораћ је због своје изузетне популарности био гост у врло гледаном телевизијском шоу програму. На питање водитељке: "Г-дине Кораћ, колико слободних бацања можете погодити од 100 покушаја?". Кораћ је одговорио да може погодити 70 до 80. У том тренутку се померила завеса у студију, иза које је на запрепашћење свих присутних био кош! Водитељка је замолила Кораћа да гледаоцима потврди своју тврдњу на лицу места. Жућко је то прихватио, и онако хладне главе, малтене незаинтересовано, погодио је идеалних 100 од 100 покушаја!
Кад су у питању куриозитети везани за Кораћеву каријеру, једном се десило нешто што је остало забележено у аналима ФИБА. На утакмици Купа европских шампиона у хали 3 Београдског сајма, против шведског Алвика, Радивоје Кораћ постигао је 99 поена! Поред Кораћа, само Вилт Чемберлен је дошао до цифре од 100 невероватних поена на једној званичној утакмици. Са Чемберленовим рекордом, раме уз раме, и Жућков рекорд ће одолевати сасвим сигурно и у следећем веку.
Био је изузетно свестрана личност. Волео је музику, књиге, позориште. У опери је био редован гост. Једном се јавио клубу из Лондона и притом рекао: "Људи, овде свирају неки Битлси. Много су добри! Запалиће свет!". Од наших писаца обожавао је Црњанског и Лалића. Дивио се сликама Ивана Табаковића, Лубарде, о Петру Коњовићу је све знао. Био је чест гост у бифеу Народног позоришта, а од других кафана само "Видин капије".
Osvajači prve olimpijske košarkaške medalje na XIX Olimpijskim igrama (Meksiko Siti 1968):
Stoje: Ivo Daneu, Nikola Plećaš, Petar Skansi, Dragoslav Ražnjatović, Damir Šolman, Zoran Marojević, selektor Ranko Žeravica
Stoje: Ivo Daneu, Nikola Plećaš, Petar Skansi, Dragoslav Ražnjatović, Damir Šolman, Zoran Marojević, selektor Ranko Žeravica
Sjede: Dragutin Čermak, Vladimir Cvetković, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Radivoj Korać i Krešimir Ćosić
Нарочита ствар која је красила Жућка била је изузетна скромност. Материјално му никада није нарочито значило. О томе сведочи и податак да му је АлександарСаша Гец, тадшњи директор Црвене Звезде, понудио двособан стан и "тристаћа" (ФИАТ 1300) за прелазак у Звезду. Мислио је да ће Кораћ, као што би то учинила велика већина играча, понуду оберучке прихватити. Међутим, на Гецово запрепашћење, Кораћ се окренуо и са осмехом рекао: "Хвала ти Саша, али мене то стварно не интересује...". Волео је клуб, а кошарку је играо из чисте љубави. То је још једна његова особина која сведочи о његовој карактеристичности и непоновљивости.
Кошаркашка историја Југославије црним словима је записала 2. јуни 1969. године. У близини Сарајева после тешке саобраћајне несреће престало је да куца велико срце Радивоја Кораћа - Жућка. Та вест се муњевито пронела, и потресла целу, не само спортску, Југославију. Кошаркашки савез донео је одлуку да се на тај дан никада не одигра ни једна утакмица.
"Никада нисам видео толико људи, од најмлађих до најстаријих, да је изашло на улице да испрати једног човека." - сећа се Мирко Трговчевић - Шема, тадашњи председник клуба, који је са Кораћевим оцем отишао да превезе Жућково тело из Сарајева. "Било их је на хиљаде. Километрима по изласку из Сарајева људи су стајали покрај пута, желећи да одају пошту једном од највећих играча југословенске кошарке."
Радивоје Кораћ, младић који је поникао на београдским улицама и са 16 стигао у ОКК Београд. Нико тада није могао да претпостави да је стигао спортски геније. Од јуниора до сениора само једна годна. Успон је био муњевит. Искусни тренер Борислав Станковић је осетио неизмерно богатство тог талента, те генерације. Убрзо се то преточило у шампионски тим из улице Здравка Челара, тим који је био, по речима Мирка Трговчевића - Шеме, тако морално чврст и тако духом здрав, као ниједан тим пре и после овог, а који је на најлепши начин репрезентовао Радивоје Кораћ.
Тако се завршила прича о леворуком Жућку, младићу који је освајао скромношћу, стидљивошћу, истинољубивошћу, духом и другарством. Београд му се одужио најдостојансвенијим могућим испраћајем Први је од спортиста који је сахрањен у Алеји великана (присуствовала италијанска делгација из Падове, клуба чије боје је Кораћ последње бранио), а једна београдска улица добила је име по њему. И дан данас у просторијама ОКК Београда у Челаревој улици стоје његове патике и дрес.
Трофеј Купа Радивоје Кораћ – Златна левица
Међународна кошаркашка федерација је на предлог генералног секетара, енглеза Вилијема Џонса, донела одлуку да се оснује Куп Радивоја Кораћа, као велико међународно такмичење које ће годинама задржати престижни ниво. Победнички пехар овог такмичења је златна "левица", отисак у злату познате Жућкове "левице", на успомену и дуго сећање на људску и спортску величину, младића који је љубављу према кошарци запалио домаће и светско кошаркашко небо, и писао златним словима историју југословенске и европске кошарке.
Кућа славних
У Алкобендасу предграђу Мадрида, Шпанија, 1. марта 2007године, отворена је Кућа славних Међународне кошаркашке организације. Заједно са још 38 личности било је и 5 кошаркашких иргача, тренара, судија и кошаркаших радника из Србије који су задужили кошаркашки спорт. Међу њима је и Радивој Кораћ.
