„Najbolja reprezentacija se pravi od bekova iz Čačka, centara iz Dalmacije, a ostalo što zafali uzima se sa ostalih strana“(Krešimir Ćosić, možda i najveći košarkaš sa ovih prostora, 303 puta reprezentativaci kasnije selektor YU reprezentacije)
Dragan Kićanović je rođen u Čačaku, 17. avgust 1953. Košarkom je počeo da se bavi sa 13 godina u lokalnom klubu KK Železničar u kom je trenirao od 1966. do 1971. Jednu sezonu je nastupao za čačanski Borac (1971/1972) i osvojio četvrto mesto u YU Prvoj ligi, a zatim je prešao u Partizan. Za Partizan je igrao od 1972. do 1981. i u tom periodu je osvojio 3 prvenstva Jugoslavije (1976, 1979. i 1981), Kup Jugoslavije 1981. i dva Kupa Radivoja Koraća (1978. i 1979). Nakon Partizana je dve godine je igrao za italijanski Skavolini, sa kojim je osvojio Kup kupova 1983.
Igrao je i za “Skavolini” (Pezaro, Italija, 1981-1983) i “Stand Frans” (Pariz, Francuska, 1983-1984).
Karijeru je završio 1984. u francuskom Rasingu.
Za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije je debitovao 1973. u prijateljskoj utakmici sa Sovjetskim Savezom, koju je Jugoslavija dobila 77:67. Nastupajući u najboljoj jugoslovenskoj selekciji do 1983. godine, odigrao je 211 utakmica i postigao 3.290 koševa, uz napomenu da u njegovo vreme nije bilo trojke. Davao je polovinu toga sa 7-8 metera.
Osvojio je zlatnu medalju na Evropskim prvenstvima 1973, 1975, 1977, srebrnu medalju na 1981. i bronzane medalje 1979. Osvojio je Balkanska prvenstva u košarci 1973, 1974, 1975 i 1976. Sa Svetskih prvenstava ima zlatnu medalju sa Svetskog prvenstva 1978. u Manili, srebrnu sa Prvenstva sveta 1974. u Portoriku i bronzanu medalju sa Prvenstva sveta 1982. u Kaliju, Kolumbija. Osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi, međutim nije lično primio medalju, pošto je finalnu utakmicu protiv Italije završio u bolnici, nakon što ga je teško povredio italijanski centar Dino Menegin nekoliko sekundi pre kraja utakmice. Medalju je umesto njega primio Zoran Slavnić. Za reprezentaciju je odigrao ukupno 211 utakmica i postigao 3290 poena.Pobeda mu je bila u krvi. A da bi pobedio, šutirao je, sa svih rastojanja, gotovo bez promašaja, driblovao bez pogreške, furiozno ulazio pod koš i efektno poentirao, duhovito i majstorski proigravao saigrače, uspešno čuvao najveće igrače sveta. Gde god da je igrao pratile su ga pune tribine. U novinarskim anketama proglašen je za najboljeg košarkaša veka (1995), to jest za najboljeg košarkaša i za najboljeg sportistu Jugoslavije svih vremena.
Odbojka u Liježu
Nikada pre i dugo posle Evropskog prvenstva u Liježu 1977. godine, jugoslovenski košarkaši nisu na tako ubedljiv način postali šampioni Starog kontinenta.
Jugosloveni su u kvalifikacionoj grupi igrali promenjivo, bili su i poraženi od reprezentacije Čehoslovačke, ali se kasnije ispostavilo da je to bilo samo zagrevanje za glavne mečeve koji su sledili.
Posle pobede nad Italijom u polufinalu, Jugoslavija je u jednom nezanimljivom finalnom susretu, u kojem je vodila i sa 23 poena razlike, lako pobedila SSSR rezultatom 74:61 (42:27). Superiornost jugoslovenske na jednoj, i nemoć Sovjetske ekipe na drugoj strani najbolje se pokazala u poslednjem minutu meča, kada su bekovi selekcije Jugoslavije Zoran Slavnić i Dragan Kićanović na dohvat ruku sovjetskih košarkaša razmenili nekoliko kratkih dodavanja, što je pre ličilo na odbojku nego na košarku.
Na mnogim velikim takmičenjima proglašavan za najboljeg igrača i, gotovo uvek, za člana prve petorke. Za najboljeg košarkaša Evrope proglašavan dva puta (1980, 1982).
Povukao se na vrhuncu slave, sa nepunom 31 godinom. Po završetku karijere bio direktor KK “Partizan” (u to vreme prvak Evrope, Istanbul, 1992), direktor Košarkaške reprezentacije Jugoslavije, član Predsedništva Košarkaškog saveza Srbije i KS Jugoslavije, ministar sporta u Vladi Republike Srbije (1991-1992).
Dobitnik je Sedmojulske nagrade SR Srbije, Oktobarske nagrade grada Beograda, Majske nagrade SOFK Srbije (1974) i mnogih drugih priznanja, među kojima i Oktobarske nagrade opštine Čačak. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem. Zastupljen u Sportskom leksikonu (Zagreb, 1984), kao i leksikonima Ko je ko u Srbiji 1991, Ko je ko u Srbiji 1995, Ko je ko u Srbiji 1996. Bio je i predsednik Olimpijsko Komiteta-a.
2008. je zajedno sa Dražen Dalipagićem i Marijom Veger dobio zlatne znački Košarkaškog saveza Srbije na Svečanoj akademiji koja je održana u Beogradskom dramskom pozorištu čime je završena proslava 85 godina košarke u Srbiji i 60 godina KSS. U dosadašnjoj istoriji nacionalnog saveza ukupno je dodeljeno samo 14 zlatnih znački, a dobitnici su Josip Broz Tito, Stane Dolanc, Viljem Džons, Radivoj Korać, Ivo Daneu, Radomir Šaper, Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić, Borislav Stanković, Ranko Žeravica, Dušan Ivković, Svetislav Pešić, Željko Obradović i Danilo Knežević.Par zanimljivosti
Odlazak iz Čačka
1973. je bila godina velike radosti i velike tuge.
Radost zbog osvajanja četvrtog mesta Borca odmah je smenila zebnja, vrlo realna i opravdana. Šta će biti sa Lečićem, šta sa Kićanovićem? Novca je bilo vrlo malo i ni malo, a i da je bilo... Lazar Lečić prvi povlači potez, najavljuje, a potom odlazi iz Čačka u ljubljansku Olimpiju i vodi sa sobom uskoro i Legu Ivanovića, odličnog Kruševljanina, koji je za samo godinu dana igranja u Borcu pored Kićanovića i Mišovića, pokazao da je igrač velike nade. Skopski trener je prvi uspeo da shvati ono što mnogi nisu ni kasnije - da Kićanović neće ostati u Borcu i Čačku.
Naime, odmah po završetku prvenstva, Železničar se poziva klauzule prethodnog dogovora i Kićanović ponovo automatski postaje njihov član. Bilo je tu Železničarovih trgovačkih rezona i poteza, u nadi da će ponovnom “prodajom” Kićanovića Borcu obezbediti za nekoliko sledećih godina svoju egzistenciju.
Međutim, u Borcu je kasa bila potpuno prazna. Branko - Riči Ilić, predsednik, podnosi ostavku a nasleđuje ga Dragan Jovanović. U Železničaru su takođe gužve, ostavku podnosi Žiko Luković, a predsednik postaje Milovan Vulović.
Kićanović ćuti, odlazi na pripreme za Evropsko prvenstvo u Španiji, gde sa izabranicima Mirka Novosela osvaja šampionsku titulu. Prvi put su naši košarkaši okačili zlatnu medalju oko vrata na prvenstvu Evrope te 1973. godine. Potom Kićanović trenira sa Železničarom i čeka prelazni rok. Održavaju se sastanci na železničkoj stanici. Partizan je najuporniji, Zvezda nešto stidljivija, verovatno zbog svežih čačanskih rana sa Živkovićem, kao i Jugoplastika, jer su bili svesni da je ovo ipak bio beogradski pašaluk.
U Železničaru usijanje! Na jednom sastanku svi komunisti železničkog čvora demostrativno napuštaju prostoriju, Milovan Vulović posle samo mesec dana predsednikovanja podnosi ostavku, zaseda i predsedništvo Opštinske konferencije SSRN Čačka (SSRN = Socijalistički Savez Radnog Naroda). Iz Željezničara daju uverenje da Kićanović ostaje njihov član i da će nastupiti 13. oktobra 1973. na kup utakmici sa Crvenom zvezdom u Čačku, koju je od te jeseni predvodio novi trener profesor Aleksandar Nikolić...
Posle samo dva dana KSJ odlučuje da u interesu jugokošarke Dragan Kićanović bude registrovan za Partizan, a Radivoje Živković za Crvenu zvezdu, sa pravom igranja odmah. Železničar ostaje ponajviše izigran. Odbija u znak protesta da igra pomenutu utakmicu, a Borac takođe kup utakmicu sa Partizanom.
Tako je beli čačanski golub, Dragan Kićanović, odleteo u drugo jato. Nastavio je karijeru u Beogradu gde je usavršavao znanje i ruku. Dokle je stigao svima je dobro poznato.
Mali incident sa prestolonaslednikom
2004. Incident u avionu koji je prevezao našu olimpijsku delegaciju iz Beograda u Atini, bio je, svakako tema dana. Kako je došlo do “svađe” između Dragana Kićanovića i princa Aleksandra Karađorđevića, “Novostima” je ispričao jedan od aktera, predsednik našeg olimpijskog komiteta.
- Sedeo sam u avionu kad je ušao taj gospodin i glasno pitao: "Ko je Dragan Kićanović?" - pričao nam je, u telefonskom razgovoru predsednik našeg OK. - Ustao sam, pružio mu ruku i rekao: "Poštovanje, ja sam Dragan Kićanović."
Njegov “odgovor” je bio: "Fak ju (je.. se)". Rafalno, tri puta. Nisam mogao da verujem šta čovek govori. Nisam mogao da otrpim takvo vređanje pred punim avionom. Uzvratio sam ravnom merom. Svašta sam izgovorio, ali na mom maternjem jeziku. Srpskom. On se, posle toga povukao i seo na mesto.
Predistorija ovog “nesporazuma” je duga. Počela je pre tri meseca.
- Bukvalno sam trpeo svakodnevnu torturu, pritisak gospodina Kavrana, člana Krunskog saveta, i saveznog ministra vojske gospodina Davinića - objašnjava Kićanović. - Tražili su da on ide na Olimpijadu u ime države. Objašnjavao sam proceduru, bio strpljiv... Zapanjen sam da ministar i član Krunskog saveta ne shvataju da to ne određujem ja niti OKSCG, nego MOK. MOK zove šefa države, pa bio on kralj, demokrata, komunista, diktator ili nešto peto! Zovu šefa države kojeg je narod izabrao.
Kićanović kaže kako ga je tri puta zvala i supruga princa Aleksandra.
- Pošto ona govori pola srpski, pola engleski možda me i nije razumela, ali, ponavljam, nije mi jasno da savezni ministar i član Krunskog saveta nisu shvatili o čemu se radi - nastavlja Kićanović. - Moram da ponovim, naš olimpijski komitet uopšte nije nadležan za takve stvari. Pozvan je predsednik Svetozar Marović i samo on može da odluči ko će da ide sa njim u delegaciji, ili ko umesto njega ako je sprečen. I to je jedina i cela istina.
Na kraju, Dragan Kićanović je želeo još nešto da kaže:
- Iznenađen sam da se taj gospodin tako primitivno ponašao pred sportskom delegacijom naše zemlje koja je krenula na Olimpijske igre. Tri puta da mi kaže “fak ju” prevazilazi sve mere lepog ponašanja. Žao mi je zbog svega ovog i bojim se da je jedino dobro što je taj gospodin iz Engleske doneo ovom napaćenom narodu - “fak ju”. Naravno, dok je “nesporazum” trajao, svi su zanemeli. Tako nešto niko nije očekivao. A kad su se strasti stišale, gotovo svi su prišli predsedniku OKSCG i - čestitali mu.
Prinčevo žaljenje zbog incidenta
Aleksandar Karađorđević izrazio je žaljenje zbog incidenta sa predsednikom Olimpijskog komiteta Draganom Kićanovićem, koji je valjalo izbeći. U saopštenju dvora se navodi da je Aleksandar Karađorđević u Atinu krenuo da bi pružio podršku olimpijskom timu, ali da nije mogao prihvatiti stav "koji mu je osporio pravo da SCG smatra svojom zemljom, a koji je mogao biti razumljiv u jednom vremenu u kojem je i gospodin Kićanović bio ministar u Vladi Srbije".
Partizanove bebe - SRPSKI "DREAM TEAM"
Posle zatisja zbog smene generacija, krajem 80-ih godina, pod vodjstvom novog direktora Kluba, slavnog kosarkaskog asa Dragana Kicanovica, koji je smelo u rad ukljucivao i mlade strucnjake, poput Dusana Vujosevica (treneri su sredinom 80-ih bili i Zoran Slavnic, Borislav Dzakovic, Vladislav Lucic), stvoren je ponovo veliki trofejni kosarkaski tim Partizana.
Stasala je generacija Aleksandra Djordjevica, Vlade Divca, Zarka Paspalja, Ive Nakica, Miroslava Pecarskog, koja je, uz sjajnu podrsku nesto starijih Zeljka Obradovica, Milenka Savovica i Gorana Grbovica, predvodjena mladim trenerom Dusanom Vujosevicem, Partizan ponovo povela u sam vrh jugoslovenske i evropske kosarke.
Ta generacija je 1987. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije, a 1988. posle sjajne serije pobeda u Kupu sampiona nad najjacim evropskim klubovima ( Barselona, Makabi, Aris, Filips...) obezbedila je ucesce na Fajnal foru u belgijskom gradu Ganu. Ipak, Partizan tada nije uspeo da se vine do samog evropskog Olimpa. Posle poraza u polufinalu od Makabija iz Tel Aviva (82:87), Partizan je pobedom nad Arisom (105:93) osvojio trece mesto u Evropi.
Sledece, 1989. Partizan je, pojacan i mladim Predragom Danilovicem, po treci put osvojio Kup Radivoja Koraca, trijumfom nad Vivom Vizmarom iz Kantua. Posle poraza u prvoj utakmici u Italiji (76:89), u beogradskom revansu "crno-beli" su furioznom igrom trijumfovali sa 101:82.
Stasala je generacija Aleksandra Djordjevica, Vlade Divca, Zarka Paspalja, Ive Nakica, Miroslava Pecarskog, koja je, uz sjajnu podrsku nesto starijih Zeljka Obradovica, Milenka Savovica i Gorana Grbovica, predvodjena mladim trenerom Dusanom Vujosevicem, Partizan ponovo povela u sam vrh jugoslovenske i evropske kosarke.
Ta generacija je 1987. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije, a 1988. posle sjajne serije pobeda u Kupu sampiona nad najjacim evropskim klubovima ( Barselona, Makabi, Aris, Filips...) obezbedila je ucesce na Fajnal foru u belgijskom gradu Ganu. Ipak, Partizan tada nije uspeo da se vine do samog evropskog Olimpa. Posle poraza u polufinalu od Makabija iz Tel Aviva (82:87), Partizan je pobedom nad Arisom (105:93) osvojio trece mesto u Evropi.
Sledece, 1989. Partizan je, pojacan i mladim Predragom Danilovicem, po treci put osvojio Kup Radivoja Koraca, trijumfom nad Vivom Vizmarom iz Kantua. Posle poraza u prvoj utakmici u Italiji (76:89), u beogradskom revansu "crno-beli" su furioznom igrom trijumfovali sa 101:82.
Evo zavrsnice te druge finalne utakmice Kupa Radivoja Koraća, odigrane u Beogradu, 22.03.1989
[Prva utakmica je odigrana u Italiji (16.03.1989.) i zavrsena rezultatom Wiwa Cantú - Partizan 89-76]
Te blistave sezone Partizanov drugi "Dream team" osvojio je i Kup Jugoslavije pobedom nad splitskom Jugoplastikom (87:74).
Evropska i svetska afirmacija tog drugog pokolenja velikih kosarkaskih asova Partizana, privlacila je darovite mlade kosarkase u Klub, ali je, istovremeno, zbog velike zainteresovanosti finansijski mocnih klubova iz Evrope i SAD za Partizanove igrace, znatno skratila vreme koje su najbolji kosarkasi provodili u Klubu. Vlade Divac i Zarko Paspalj krajem 1989., zajedno sa Drazenom Petrovicem, postali su prvi igraci sa prostora Jugoslavije koji su otisli u NBA ligu. Kasnije su u NBA igrali i Aleksandar Djordjevic i Predrag Danilovic, tako da je Partizan jedini evropski klub koji je dao cak cetiri kosarkasa za NBA.
[Prva utakmica je odigrana u Italiji (16.03.1989.) i zavrsena rezultatom Wiwa Cantú - Partizan 89-76]
Te blistave sezone Partizanov drugi "Dream team" osvojio je i Kup Jugoslavije pobedom nad splitskom Jugoplastikom (87:74).
Evropska i svetska afirmacija tog drugog pokolenja velikih kosarkaskih asova Partizana, privlacila je darovite mlade kosarkase u Klub, ali je, istovremeno, zbog velike zainteresovanosti finansijski mocnih klubova iz Evrope i SAD za Partizanove igrace, znatno skratila vreme koje su najbolji kosarkasi provodili u Klubu. Vlade Divac i Zarko Paspalj krajem 1989., zajedno sa Drazenom Petrovicem, postali su prvi igraci sa prostora Jugoslavije koji su otisli u NBA ligu. Kasnije su u NBA igrali i Aleksandar Djordjevic i Predrag Danilovic, tako da je Partizan jedini evropski klub koji je dao cak cetiri kosarkasa za NBA.
